Охридска вила
О језеро моје, не жамори, ћути -
Вјерениче драги, почивај ми сад!
Да у овој ноћи, што се кобно мути,
Сама небу кажем свој големи јад!
Боже мученикâ, о, кажи ми, докле
Уздисати морам 'вако узаман?
Зар Ти ову земљу остави и прокле,
Да крв своје дјеце гледа сваки дан?
Колико в'јекова протече и мину,
Да кроз сузе гледам у маглену коб!
А још нити свану, нити исток сину,
Нити сунца видје оковани роб.
О, да ли ће икад на обале ове
Дојездити дивни брат и осветник,
Под заставом славе и слободе нове
У језеру моме да огледа лик?
Тешко мени, тешко! Са Урвине моје,
Боже, чујем само Марков уздисај:
Још далеко јутра наше славе стоје,
Кроз оловну маглу не пробија сјај.
Још ће много бити јаука и рана,
Још ће црно робље, гмизати к'о црв;
У језеру твоме још ће много дана
Глухо небо гледат' лешине и крв...