Пређи на садржај

Охридска вила

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

О језеро моје, не жамори, ћути -
    Вјерениче драги, почивај ми сад!
Да у овој ноћи, што се кобно мути,
    Сама небу кажем свој големи јад!

Боже мученикâ, о, кажи ми, докле
    Уздисати морам 'вако узаман?
Зар Ти ову земљу остави и прокле,
    Да крв своје дјеце гледа сваки дан?

Колико в'јекова протече и мину,
    Да кроз сузе гледам у маглену коб!
А још нити свану, нити исток сину,
    Нити сунца видје оковани роб.

О, да ли ће икад на обале ове
    Дојездити дивни брат и осветник,
Под заставом славе и слободе нове
    У језеру моме да огледа лик?

Тешко мени, тешко! Са Урвине моје,
    Боже, чујем само Марков уздисај:
Још далеко јутра наше славе стоје,
    Кроз оловну маглу не пробија сјај.

Још ће много бити јаука и рана,
    Још ће црно робље, гмизати к'о црв;
У језеру твоме још ће много дана
    Глухо небо гледат' лешине и крв...