Отмица/17

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX
(Радоје, Милоје, Милица и Станојка.)

МИЛОЈЕ: Е, Радоје и ти се већ окући. Баш нако... што но веле, на јуриш; ха?
РАДОЈЕ: Ја шта знадо друкчије. Оно, чича Новак бегениса мене, ама опет као да му беше жао Милића, коме је пре две године обећао девојку. И није шале, Милић би је, зорли, одвео, како је кидисао. Баш добро те се „ова моја“ присети, па рече: „ја л за Радоја, ја ли ни за кога!“
МИЛОЈЕ: Е, е, баш добро рече! (Околишећи). Ама вере ти, Радоје, баш као велим, кад ми да правимо сватове са Станојком?
РАДОЈЕ: А ја велим, тамо после десет недеља.
МИЛОЈЕ: Ух, по Богу, ко ће то жив сачекати?
РАДОЈЕ: Не може се раније.
МИЛОЈЕ: Немо, вере ти! Баш не могу тако дуго. (Пева):

Нису дани кратки више,
Ко некада што су били,
Чини ми се, дани су се
У године продужили.

РАДОЈЕ:

Притрпи се, није дуго,
Пролетеће и то време;
Што сам реко, непорекох,
Мирно сноси тешко бреме.

МИЛИЦА:

Стрпите се, почекајте,
Што сте тако захуктали?
СТАНОЈКА:

Е, па што сте онда, снајо,
Ти и бата похитали.

РАДОЈЕ и МИЛИЦА: Али ми смо нешто друго
МИЛОЈЕ и СТАНОЈКА: Ми не ћемо бо'ме дуго
СВИ:

Љубав мила, силно гони
А хитар је њезин лет;
Похитајмо, узберимо,
Њен мирисни лепи цвет!

РАДОЈЕ: Е, па кад је тако, онда ето ти Станојке, а кроз три недеље бпће сватови. Дај руку! (Рукују се и пољубе); а сад хајмо да неопазе свати, да нас нема! (Оду, а изнутра чује се песма хора).
ХОР:
Пијмо, пијмо, рујно вино,
Невеста нам точи сад:
Сваки до дна нек испије,
Ко је њеној срећи рад.
     Пиј, друже, пиј,
     Ал се не опи.
     Пиј, друже, пиј,
     Ал се не опи!

Испиј, попиј на дну чаше,
Бисерна су зрна три:
Ко ће бисер да покупи
Тај нек пије као ми!
     Пиј, друже, пиј,
     Ал се не опи!
     Пиј, друже, пиј,
     Ал се не опи!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.