Отаџбини (1902)
Пјесма заробљеног Бура
Продали су тебе... Преко твојих крша
Мутан облак стреми све брже и брже;
Са бедема наших туђи стијег лепрша,
А пољима, мајко, туђи коњиц рже;
У твоме олтару пламенови трну,
Залази ти сунце и небо се мрачи;
Продали су тебе кô робињу црну, -
Плачи, мајко, плачи!
Заман твоју дјецу снажи вјетар тврда,
И заман се море наше крви лије,
Заман Дуги Тома одјекује с брдâ
И логоре мрске смртним огњем бије:
Застава ће твоја посрнути гробу,
Пребиће се шаре и осветни мачи;
Вериге ће љуте звечати на робу, -
Плачи, мајко, плачи!
Плачи, јер ће пакô бити гдје рај стоји
И твој син кô сужањ живог бога клеће,
Јер никада више са храмова твоји'
Звук празничких звона поздравит га неће;
Без вјере, без снаге и пун кобне слутње,
Гледаће у небо што се над њим мрачи
И са болом слушат како громи тутње, -
Плачи, мајко, плачи!
У дан златне жетве глас веселог поја
Одјекнути неће преко наших страна,
Погребну ће пјесму јадна дјеца твоја
Пјевати над мртвом срећом својих дана,
Јер плодове твоје разнијеће други,
А твоју ће дјецу невоља да тлачи;
Слобода ће наша снивати сан други. -
Плачи, мајко, плачи!
Све ризнице златне и сва твоја блага,
Што их с неба прими, туђину ћеш дати,
А ми ћемо постат сиротиња нага
И свога крвника домаћином звати;
Синови ће твоји жуђет кору хљеба
И сносити јарам све црњи и јачи;
За нас неће бити ни бога ни неба,
Плачи, мајко, плачи!