Отац и син

←Да л' то

Отац и син Писац: Ђура Јакшић

Кнезу Милану 10. августа→

Jеданпут иде стари Амиџа
Кô неки седи мандарин,
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.

Вашар је био — а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски ат;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.

— „Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“
— Детета склоност кушаше свог; —
„Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну,
Ил’ волиш ата мисирског?

„Ил’ можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори, сине, говори брже!
Да купим оне токе злаћене?“

Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег —
— „Ах, бабо, — бабо, — купи ми, — бабо..
Печења купи јарећег!“

Сад се и бабо чешка по глави,
Гледајућ’ дуго синчића свог —
— „Е, ја сам волô сабље и копља,
А син ми јарца печеног!“

Извор

• Поповић Богдан: Антологија новије српске лирике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 100

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.