Осман-бегова шаргија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Осман-бегова шаргија
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Осман-бегова шаргија


     Крвави срп мјесечев провиривао је кроз отворен прозор у малу, раскошно намјештену собицу и освјетљавао невелику, зеленкасту таблицу, исписану, на турској јазији, стиховима из корана. Таблица је висила на старој, црнкастој мусанђери, израђеној од најфиније ораховине, по којој је некакав стари мајстор-дрводјеља изрезао стотинама фантастичних, различитих звијезда, ружа и змија. При дну саме мусандере, на меканој шилти, сашивеној од најскупље стамболске кадифе, опкољен скупоцјеним чоханим јастуцима, сједио је млађи аџамија Осман-бег. Са десне му стране димила се шарена наргила, чије црвено цријево држи он у рукама, а са лијеве стране наслонила му се на раме лијепа, млада ханума. Она га обгрлила руком око врата, па црним очима сањалачки гледа у њега и чека пољубац његов. Одјевена је лако. На њој нема ништа осим танких, провидних димија и још тање свилене кошуље. Са обје стране, по раменима, спустила јој се дугачка, црна коса, разасула се по кошуљи и пала по бисерним ђерданима на прсима, по облим дојкама, све до паса.
     Осман-бег ни да се окрене на њу. Само одбија димове и, гледајући у њих, размишља о нечему.
     — Што си ми дертли данас? — пита она, привијајући се уза њ и стежући га јаче. — Сто ме не гледаш? ... Зар ти нисам више драга?
     Он не одговори. Само одби густ дим и лијено одмахну руком, као да вели »прођи се таких питања«. Опет се даде у мисли.
     Аман, како можеш бит' таки? — зачуди се она.
     — Што те који дан више грлим и љубим, све си ми дертлији. Нећеш ни да погледаш, а камоли да запиваш . ..
     Заборавио си, болан, ону »Од севдаха горег јада нема«. То си ми вазда пив'о, куцајући уза шаргију.
     — Шаргијом сам те и домамио — рече он с досадом, тек да нешто рекне.
     — Домамио си ме бели. Оставила сам бабу и побигла сам теби. Знаш ли кад си ми говорио да ћеш ми вазда пивати и да ћеш ме миловати? ...
     Он зијевну.
     — Па зар те сад не милујем? — запита.
     — Не милујеш сад... Прије си ме и грлио, и љубио, и носио ме у нарамку и пив'о ми к'о дитету. Нема ни година како сам дошла за те, а ти сад таки...
     Осман-бег опет одмахну руком и не одговори ништа. Тешко му је било одговарати, или, боље рећи, није знао шта би одговорио. Осјећао је да млада ханума има право. Док је била дјевојка, док је још није био премамио, трчао је око њезине куће, прескакао рузмаринске плотове, куцао јој уз шаргију и пјевао најљепше пјесме ... Откако је узе, додија му. Додија исто као играчка дјетету. Постајао је све хладнији, ћутљивији, замишљенији. Постао је чудан. А она га је једнако тражила, гинула за његовим лагођењем, забављањем, пјесмама. Једнако је дрхтала од узбуђења пред састанцима с њиме, једнако му се предавала, заборављајући на све и мислећи да на свијету више нико не постоји, осим ње и њега.
     — Пивај ... Пивај ... — молила га је и сада, отуривши му наргилу и загрливши га објема рукама.
     — А камо ми шаргија? — запита он.
     Она весело отрча у другу собу а врати се поцупкујући. Носила је овећу, срмом извезену, а златном китом окићену, шаргију.
     — Ево ти је — рече.
    И, предавши, сједе му у крило.
    Осман-бег узе и затегну жице; затим натури фес на чело, забаци главу унатраг, склопи очи и куцну. Жце зајецаше, као заљубљени бумбули. Њихово јецање одјекну кроз ноћ и разбуди тице под прозором, сто се сакриле међу густим босиоком и ружама... Зејна скочи, затресе главом и подврисну од весеља!...
     Тапшући, поче се окретати и скакати по соби. Гипко јој тијело увијало се као у змије, коса јој се витлала и мрсила у ваздуху. И бегово лице као да се разведри. Очи му се засвијетлише, крв појури у образе, око усана заигра осмијех.
     Уједанпут скочи.
     Нити погледа на њу, нити што рече. Узе шаргију под пазухо и истрча напоље.
     Она, зачуђена, застаде; погледа око себе, као да нешто тражи. Погледа на шилту, лагано цикну и полети за њим.
     — Османе!... Османе ...
     Он је већ био умакао.
     Она стаде, приби се уз врата, онако лако обучена, и поче дрхтати. Плашила се његова одласка, плашила се мрака. Чинило јој се да ће је сад неко зграбити и однијети, као што се то у причама прича. Није знала шта да ради, куда да се окрене. Најпошље заклопи очи рукама, утрча у одају и паде по шилти, по ономе истоме мјесту гдје је он мало прије сједио.
     Горко заплака.
     Бадава га је чекала читаве ноћи, није га могла дочекати. Чекала, плакала и заспала. Заспала као дијете кад се најеца. Није ни чула кад се он дошуњао нити је видила какав је као пијан изгледао. Носио је шаргију под пазухом, осмјехивао се и пјевуцкао све једну те једну пјесму:
               »Од севдаха горег јада нема,
               Ни болести од ашиковања« ...
     Сјутра вече ишао је исто тако.
     А, једнога јутра, доведе, огрнуту бијелом бошчом, лијепу, младу дјевојку. Доведе је, сједе је на шилту и стаде више Зејне да је пробуди.
     — Дов'о сам ти иноћу — рече весело, као да јој јавља најпријатнију вијест.
     Зејна 'онако буновна, диже се, погледа у њега, па у њу. Добро протра очи и уштину се за руку. Затим брже окрену главу, зари је у јастуке и читавим тијелом поче се трести. Зајеца... Осман-бег се само насмија, намигну на нову хануму и обави је руком око паса; поче јој откопчавати јечерму на прсима. И она се приљуби уз њега, обори очи, па само дршће, дршће и стрепи. Пошто је разодео, загрли је објема рукама и диже увис, па је поче љубити по лицу, по прсима, плећима, раменима. Поче се играти с њоме.
     — Зејно! — викну уједанпут и наднесе се над јастуке.
     Она диже главу.
     — Ходи и ти с нама! Нек нас је више!...
     Она, и онако блиједа, поблиједи још више. Ипак не одговори. Оборене главе, као послушно псето, приступи му.
     — Сједи овде поред мене! Она сједе.
     — Тако ваља!
     Он и њу обгрли и стиште уза се, па јасним, умиљатим тенором запјева:
               Од севдаха горег јада нема ...
     Задрхта Зејна. Задрхта и нова млада кад им се пјесма изви изнад глава. Обје се нехотице погледаше и са двије стране још се јаче приљубише уз њега ...
     Као груда снијега копнила је Зејна, гледајући како на њезине очи Осман-бег другу љуби и милује. Све друго дијелила би са сваким на свијету, само не љубав његову. Она је своју иноћу сматрала као лопова који краде њезино благо и мрзила је ... Стога се поче од срца радовати када, након неколико мјесеци, опази како Осман-бег поче хладнити и према њој; Пјевања нестаде, пољупци му рјеђи. Опет је замишљен, као оно прије, опет пуши наргилу и ништа не говори. Зеина се дјетињски радовала кад је видјела своју иноћу како плаче, надајући се да ће се опет њојзи стара срећа осмјехнути. И поче се све више умиљавати око Оман-бега, као што се и прије умиљавала.
     Он опет хладан.
     — Аман, не буди нам таки! — вели она. Ево нас дви, па ако ти шта фали, да ти играмо к'о чочеци и да пивамо.
     Он ништа.
     Опет дочепа шаргију и опет ишчезе некуда. Зејна се укипи и погледа у ноћу. Знала је отприлике шта ће бити. Заболи је срце и за њом колико за собом. И она јој приступи, обави јој руке око врата и снажно притиште на прса. Загрлише се и проплакаше заједно ...
     Осман-бег доведе трећу цуру, љепотицу. Очи јој велике, небески плаве, коса златна, лице као млијеко. Осман-бег усхићен њоме! Зејна претрну кад је угледа. Намах је осјетила да јој је ова отела и онај остатак љубави у срцу његову.
     — Сад сам рахат! — подвикну Осман-бег. — Сад сам к'о у џенету!... Ни тамо ми хурије неће бит' ливше од ових на земљи!...
     Скиде рухо са свих и баци га у крај. Нову хануму сједе на крило, а друге постави преда се и куцну уз шаргију.
     — Бре, ово је живот! — викну затим и поче их гонити по соби, шкакљати, играти се с њима, уживајући у њихову кикоту и вриску. Чак је и Зејна врискала! Она је изгледала весела и хотимично се у гоњењу подметала да је само он што чешће руком додирне.
     Кад су се заморили, сабраше се на душеке. Почеше из сребрене маштрафе испијати медовину. Осман-бег први пије и нуди свима, највише новој хануми. Кад је понудио Зејну, она се збуни и проли половину; он се осмјехну и пољуби новајлинку за то ...
     — Ако овако пође, не треба ми живот! — рече Зејна након неколико дана, пошто је Осман-бег за то вријеме готово ни погледао није, а камоли руком дарнуо. — Волим да ме нема, него да ово гледам својим очима.
     И молила је Осман-бега да је не заборавља.
     — Погледај ме, па ми је и то доста!
     — Остарила си више — одговори Осман-бег, као у шали, и мину мимо њу.
     Она ушути. Оде у своју собу и поче се огледати у огледалцу. Хтједе се увјерити је ли збиља остарила ... И опази да је лијепа као и прије, само нешто блеђа и са мутним очима, и то од плача и несанице.
     — Па што ме гони од себе? — уздахну. — Сто ме гони? ... Барем једном да ме пригрли...
     И као да се нешто преврну у њој. Удари огледалом о зид и потрча у собу, гдје је сједила новајлинка.
     — Ту ли си! — цикну, јурнувши на њу. Обори је на тле и поче гребати по лицу, штипати, давити...
     — Ја ћу те наружнити! — викаше. — Бићеш ружна за десет дана!
     Једва се наситивши, остави је онесвијешћену.
     — Кад Осман-бег дође, нема ни мени живота! — рече и пође на авлију. — Пустиће ме ... И нећу више бит' његова ...
     Па се затрча, стисну очи и једним скоком скочи у велику чатрњу, што је била у дну авлије...
     — Удуши се! — врисну прва иноћа, излетивши однекуда.
     — Удуши се! — врисну још једном и раствори врата да довикне комшије.
     Кад се Осман-бег са Зејнина мезара вратио, било је касно у ноћ. Он се немало зачуди кад опази унакажено лице своје љубимице.
     — Их, каква си! — рече.
     Па, не погледавши је више, узе шаргију под пазухо и као оно прије ишчезе некуда ...

1901.


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 28-33 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.