Ослобођење жене

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ослобођење жене!
Писац: Димитрије Туцовић
Поводом првог збора жена социјалдемократа у Београду 12. септембра 1910.


Данашње друштво није засновано само на ропству радника: оно је бацило у ропство и жене. Капиталистички режим није обесправио само једну класу, пролетаријат: он је у исти положај довео и цео један људски пол, жене. Његов страховит притисак не осећа само један ред данашњега друштва, него у истој толикој мери, у извесном погледу још и више, осећа цела једна половина човечанства.

И то без обзира на социјални положај њихов. Свуда су жене доведене у економску зависност према човеку; свуда су оне — са делимичним изузецима у појединим земљама о којима не вреди ни говорити — политички обесправљене; свуда се оне одржавају у једној страховитој умној и моралној мизерији. Свуда је жена роб у кући, роб у држави, роб у друштву.

Отуда је, — не говоримо о индивидуалним изузецима који су врло ретки — њихова интелигенција, цела њихова психологија свуда једна иста. Све су оне без обзира удаљене, тачније: искључене из друштвенога живота; њима је онемогућено да учествују у културном развијању човечанства; оне далеко стоје од резултата модерне мисли, без смисла и разумевања за разне социјалне струје, за политичке борбе, за догађаје који узбуђују цео свет, за покрете, умне, моралне или социјалне који љуљају из темеља цело друштво, укратко: без смисла и разумевања за живот. Без обзира на социјалан положај, оне су све једнаке: разлика је само у тоалетама. И та страховита беда: и материјална, и морална, и умна, у коју је данашње друштво бацило цео женски род, нимало не заостаје иза беде у којој се налази радничка класа. Данашњем друштву није било доста што је монополисало културу само за капиталистичку класу; оно је отишло још и један корак даље па је ту културу монополисало за један ишчезавајући део мушких. И ништа боље од овога факта не показује на колико стакленим ногама стоји та многохваљена култура капитализма; као год што ништа више не може човека да револтира против данашњега друштва неголи то што је оно, поред очајног положаја у који је бацило и у коме одржава пролетаријат, још и од читаве једне племените половине човечанства направило једну умну и моралну мизерију, један језовит културни анахронизам.

Али, ма колико да је положај жена бедан и очајан, он није безизлазан. Ово се најбоље огледа у томе што жене, место да све више тону, напротив, почињу водити све енергичнију борбу. У првим почецима, покрет жена за ослобођењем, за еманципацијом, добија облик борбе за право да се и женске школују свуда где и мушки и да могу заузимати исте положаје које и мушкарци: учитељски, професорски, лекарски, судијски, адвокатски итд. Буржоазија је склона да у том покрету гледа суштину женскога покрета и да сматра да је у њему исцрпљена тежња жена за еманципацијом. Ми не само да против тога покрета немамо ништа, већ га, напротив, најенергичније потпомажемо. То је неоспорно право жене, која је толико пута доказала да је дорасла и за најделнкатније професије и за најтеже акције. Али је то само један врло мали део онога што жени треба и што жена тражи па да се ослободи ропскога положаја у коме се налази и постане равноправна са човеком. У данашњем друштву, незнатан је број женских који има могућности да се школује за те више професије. Отуда тај захтев: да и жене могу бити лекари, професори, судије итд. од вредности је само за једну шачицу жена: он има више професионални карактер и професионални значај. Женско питање је и сувише далеко од тога да остварењем ових захтева буде исцрпљено: оно је њиме само додирнуто.

Због тога што има узак, више професионални карактер, што не значи револуцију у општем положају жена нити засецање у привилегије капитализма, овај захтев њихов не наилази на какав већи отпор него што су реакционарне, глупаве традиције и бедна и егоистична мржња професионалних конкурената, те му брзо и лако излазе на сусрет они који владају у данашњем друштву. Већ је сасвим друге судбине захтев да се жене и у приватноправном и у политичком погледу изједначе са људима. Он наилази на најенергичнији отпор. И против тих захтева много се мање устаје из несвесне традиционалне предрасуде а много више из свесно схваћеног класног интереса. А то је сасвим природно. Јер, кад се жене изједначе у приватноправном погледу са човеком, онда тиме човек, а у првом реду и поглавито буржоа, губи један богат, а сасвим безотпоран предмет експлоатације. Јер, не експлоатише буржоа само раднике: он експлоатише у приватно-правном погледу, и своју жену. А други захтев: изједначење човека са женом у погледу политичких права, још је много опаснији за капитализам и за данашње друштво. Дајући политичка права и жени, капитализам би једним махом дуплирао војску својих гробара. Јер, огромну већину жена сачињавају пролетерске жене, које имају баш исто онолико интереса да се боре против капитализма колико и њихови мужеви, браћа и очеви, ако не и више. Због тога буржоазија најенергичније и најједнодушније устаје против тога захтева; и од свију партија једина је социјална демократија која је овај захтев унела у свој програм.

Међутим, без остварења овога захтева не може бити ни речи ма о каквом еманциповању жена. Сва друга права која се дају жени само су једна варка, један бедан, врло јефтин поклон које данашње друштво даје женама само да би их заварало. Приватно-правна и, нарочито, политичка једнакост жене са човеком јесте једина полуга за њено интелектуално, морално, свестрано уздизање из мрака и бедс у коме се налази.

Међутим, једини је пролетаријат, једина је радничка класа која има интереса да се тај захтев оствари, и због тога се његова партија, социјална демократија не само најискреније већ и једина бори за остварење тога величанственог захтева за еманципацију жена уопште.

У радничкој класи, уосталом, налази се и највише реалних услова за истицање тога захтева и за борбу за његово остварење. Капитализам је већ у економском погледу изједначио радника са радницом, и сасвим је онда логично што пролетаријат тежи да овом економском факту: једнакости жене и човека и независности жене од човека, даде и правну форму. А исто тако, у пролетерској класи жена има и највише услова, и интереса, и могућности да напоредо са човеком води борбу за своје ослобођење. А њено потпуно ослобођење не састоји се ни у пуној политичкој равноправности са човеком у данашњем друштву. Пролетерка, и као жена, не може никако бити задовољна са капитализмом. Капитализам је, додуше, њу у материјалном погледу изједначио са човеком. Али и та једина форма једнакости жене са човеком која постоји — и једино може да постоји — у данашњем друштву то је једнакост робова, право жене да буде зверски експлоатисана као и човек. Чак и политичка равноправност жене, ако би уколико би била остварена у данашњем друштву, мало би шта променила очајан ропски положај у коме се она данас у економском погледу налази. Отуда, ако тежи једнакости слободних и срећних бића, жена се напоредо са човеком мора борити за укидање режима економскога ропства који је тежи за човечанство од режима феудалнога и римскога ропства: мора се борити за укидање капитализма и за остварење социјализма.

И тако, и с погледом на политичко и приватно-правно изједначење жене са човеком у садашњости, као год и с погледом на женино потпуно ослобођење и омогућавање свестранога развијања у будућности, женско питање стоји у најтешњој вези са пролетерским питањем, са социјалним питањем; оно је само један саставни, интегрални део грандиозне еманципационе борбе пролетаријата, а ослобођење радника значи у исти мах и ослобођење жене.

Наша партија је то питање обухватила у 5. тачки свога програма („укидање свих закона који чине неправду жени у јавноправном и приватноправном односу према човеку“ –ред.). Али, до сад, она још није стигла да развије специјалну практичну акцију у томе погледу. Подстакнути радом Интернационалне конференције жена у Копенхагену, и наша партија почиње рад на овој узвишеној и племенитој ствари. Сутрашњи збор треба да буде први одсуднији корак у томе правцу. Ми се надамо да успех неће изостати!


Извор: „Радничке новине", бр. 109, 11. септембар 1910.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 106 година.