Oslobođenje žene

Oslobođenje žene! Pisac: Dimitrije Tucović

Povodom prvog zbora žena socijaldemokrata u Beogradu 12. septembra 1910.

Današnje društvo nije zasnovano samo na ropstvu radnika: ono je bacilo u ropstvo i žene. Kapitalistički režim nije obespravio samo jednu klasu, proletarijat: on je u isti položaj doveo i ceo jedan ljudski pol, žene. Njegov strahovit pritisak ne oseća samo jedan red današnjega društva, nego u istoj tolikoj meri, u izvesnom pogledu još i više, oseća cela jedna polovina čovečanstva.

I to bez obzira na socijalni položaj njihov. Svuda su žene dovedene u ekonomsku zavisnost prema čoveku; svuda su one — sa delimičnim izuzecima u pojedinim zemljama o kojima ne vredi ni govoriti — politički obespravljene; svuda se one održavaju u jednoj strahovitoj umnoj i moralnoj mizeriji. Svuda je žena rob u kući, rob u državi, rob u društvu.

Otuda je, — ne govorimo o individualnim izuzecima koji su vrlo retki — njihova inteligencija, cela njihova psihologija svuda jedna ista. Sve su one bez obzira udaljene, tačnije: isključene iz društvenoga života; njima je onemogućeno da učestvuju u kulturnom razvijanju čovečanstva; one daleko stoje od rezultata moderne misli, bez smisla i razumevanja za razne socijalne struje, za političke borbe, za događaje koji uzbuđuju ceo svet, za pokrete, umne, moralne ili socijalne koji ljuljaju iz temelja celo društvo, ukratko: bez smisla i razumevanja za život. Bez obzira na socijalan položaj, one su sve jednake: razlika je samo u toaletama. I ta strahovita beda: i materijalna, i moralna, i umna, u koju je današnje društvo bacilo ceo ženski rod, nimalo ne zaostaje iza bede u kojoj se nalazi radnička klasa. Današnjem društvu nije bilo dosta što je monopolisalo kulturu samo za kapitalističku klasu; ono je otišlo još i jedan korak dalje pa je tu kulturu monopolisalo za jedan iščezavajući deo muških. I ništa bolje od ovoga fakta ne pokazuje na koliko staklenim nogama stoji ta mnogohvaljena kultura kapitalizma; kao god što ništa više ne može čoveka da revoltira protiv današnjega društva negoli to što je ono, pored očajnog položaja u koji je bacilo i u kome održava proletarijat, još i od čitave jedne plemenite polovine čovečanstva napravilo jednu umnu i moralnu mizeriju, jedan jezovit kulturni anahronizam.

Ali, ma koliko da je položaj žena bedan i očajan, on nije bezizlazan. Ovo se najbolje ogleda u tome što žene, mesto da sve više tonu, naprotiv, počinju voditi sve energičniju borbu. U prvim počecima, pokret žena za oslobođenjem, za emancipacijom, dobija oblik borbe za pravo da se i ženske školuju svuda gde i muški i da mogu zauzimati iste položaje koje i muškarci: učiteljski, profesorski, lekarski, sudijski, advokatski itd. Buržoazija je sklona da u tom pokretu gleda suštinu ženskoga pokreta i da smatra da je u njemu iscrpljena težnja žena za emancipacijom. Mi ne samo da protiv toga pokreta nemamo ništa, već ga, naprotiv, najenergičnije potpomažemo. To je neosporno pravo žene, koja je toliko puta dokazala da je dorasla i za najdelnkatnije profesije i za najteže akcije. Ali je to samo jedan vrlo mali deo onoga što ženi treba i što žena traži pa da se oslobodi ropskoga položaja u kome se nalazi i postane ravnopravna sa čovekom. U današnjem društvu, neznatan je broj ženskih koji ima mogućnosti da se školuje za te više profesije. Otuda taj zahtev: da i žene mogu biti lekari, profesori, sudije itd. od vrednosti je samo za jednu šačicu žena: on ima više profesionalni karakter i profesionalni značaj. Žensko pitanje je i suviše daleko od toga da ostvarenjem ovih zahteva bude iscrpljeno: ono je njime samo dodirnuto.

Zbog toga što ima uzak, više profesionalni karakter, što ne znači revoluciju u opštem položaju žena niti zasecanje u privilegije kapitalizma, ovaj zahtev njihov ne nailazi na kakav veći otpor nego što su reakcionarne, glupave tradicije i bedna i egoistična mržnja profesionalnih konkurenata, te mu brzo i lako izlaze na susret oni koji vladaju u današnjem društvu. Već je sasvim druge sudbine zahtev da se žene i u privatnopravnom i u političkom pogledu izjednače sa ljudima. On nailazi na najenergičniji otpor. I protiv tih zahteva mnogo se manje ustaje iz nesvesne tradicionalne predrasude a mnogo više iz svesno shvaćenog klasnog interesa. A to je sasvim prirodno. Jer, kad se žene izjednače u privatnopravnom pogledu sa čovekom, onda time čovek, a u prvom redu i poglavito buržoa, gubi jedan bogat, a sasvim bezotporan predmet eksploatacije. Jer, ne eksploatiše buržoa samo radnike: on eksploatiše u privatno-pravnom pogledu, i svoju ženu. A drugi zahtev: izjednačenje čoveka sa ženom u pogledu političkih prava, još je mnogo opasniji za kapitalizam i za današnje društvo. Dajući politička prava i ženi, kapitalizam bi jednim mahom duplirao vojsku svojih grobara. Jer, ogromnu većinu žena sačinjavaju proleterske žene, koje imaju baš isto onoliko interesa da se bore protiv kapitalizma koliko i njihovi muževi, braća i očevi, ako ne i više. Zbog toga buržoazija najenergičnije i najjednodušnije ustaje protiv toga zahteva; i od sviju partija jedina je socijalna demokratija koja je ovaj zahtev unela u svoj program.

Međutim, bez ostvarenja ovoga zahteva ne može biti ni reči ma o kakvom emancipovanju žena. Sva druga prava koja se daju ženi samo su jedna varka, jedan bedan, vrlo jeftin poklon koje današnje društvo daje ženama samo da bi ih zavaralo. Privatno-pravna i, naročito, politička jednakost žene sa čovekom jeste jedina poluga za njeno intelektualno, moralno, svestrano uzdizanje iz mraka i beds u kome se nalazi.

Međutim, jedini je proletarijat, jedina je radnička klasa koja ima interesa da se taj zahtev ostvari, i zbog toga se njegova partija, socijalna demokratija ne samo najiskrenije već i jedina bori za ostvarenje toga veličanstvenog zahteva za emancipaciju žena uopšte.

U radničkoj klasi, uostalom, nalazi se i najviše realnih uslova za isticanje toga zahteva i za borbu za njegovo ostvarenje. Kapitalizam je već u ekonomskom pogledu izjednačio radnika sa radnicom, i sasvim je onda logično što proletarijat teži da ovom ekonomskom faktu: jednakosti žene i čoveka i nezavisnosti žene od čoveka, dade i pravnu formu. A isto tako, u proleterskoj klasi žena ima i najviše uslova, i interesa, i mogućnosti da naporedo sa čovekom vodi borbu za svoje oslobođenje. A njeno potpuno oslobođenje ne sastoji se ni u punoj političkoj ravnopravnosti sa čovekom u današnjem društvu. Proleterka, i kao žena, ne može nikako biti zadovoljna sa kapitalizmom. Kapitalizam je, doduše, nju u materijalnom pogledu izjednačio sa čovekom. Ali i ta jedina forma jednakosti žene sa čovekom koja postoji — i jedino može da postoji — u današnjem društvu to je jednakost robova, pravo žene da bude zverski eksploatisana kao i čovek. Čak i politička ravnopravnost žene, ako bi ukoliko bi bila ostvarena u današnjem društvu, malo bi šta promenila očajan ropski položaj u kome se ona danas u ekonomskom pogledu nalazi. Otuda, ako teži jednakosti slobodnih i srećnih bića, žena se naporedo sa čovekom mora boriti za ukidanje režima ekonomskoga ropstva koji je teži za čovečanstvo od režima feudalnoga i rimskoga ropstva: mora se boriti za ukidanje kapitalizma i za ostvarenje socijalizma.

I tako, i s pogledom na političko i privatno-pravno izjednačenje žene sa čovekom u sadašnjosti, kao god i s pogledom na ženino potpuno oslobođenje i omogućavanje svestranoga razvijanja u budućnosti, žensko pitanje stoji u najtešnjoj vezi sa proleterskim pitanjem, sa socijalnim pitanjem; ono je samo jedan sastavni, integralni deo grandiozne emancipacione borbe proletarijata, a oslobođenje radnika znači u isti mah i oslobođenje žene.

Naša partija je to pitanje obuhvatila u 5. tački svoga programa („ukidanje svih zakona koji čine nepravdu ženi u javnopravnom i privatnopravnom odnosu prema čoveku“ –red.). Ali, do sad, ona još nije stigla da razvije specijalnu praktičnu akciju u tome pogledu. Podstaknuti radom Internacionalne konferencije žena u Kopenhagenu, i naša partija počinje rad na ovoj uzvišenoj i plemenitoj stvari. Sutrašnji zbor treba da bude prvi odsudniji korak u tome pravcu. Mi se nadamo da uspeh neće izostati!

Izvor: „Radničke novine", br. 109, 11. septembar 1910.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 110 godina.