Osveta (Kosta Trifković)/22

POJAVA DRUGA

POJAVA DRUGA

MILAN (pod maskom govori za sebe):
Aha! tu je veće! Ao, Maro moja,
Rđavo te krije ota maska tvoja!
(Glasno) Uvereni bud’te, da mi j’ žao jako,
Što nesreću imam zakasniti tako.
MARIJA:
Bogme lepo nije, al' vi dobro znate
Kakvog slabog sudca pred sobom imate.
MILAN:
Ne hoteći kaznit’, kazniti se može, —
Praštajući tako, kazni se još strože
A šta s’ vama čini?...
MARIJA:
Dosta veće toga,
Nejte rečma čupat’ ranu srca moga.
Ah! ja dobro znadem, da je sudba kleta
Odredila meni trpet’ ovog sveta,
Trpet’ bo’me jako, kol’ko s’ trpet’ može,
Pa svenuti za tim — oh, bože! oh, bože!
MILAN:
Nemojte se srdit’, ako mi je čudo,
Da postupa s vama sudba tako hudo,
Jer k’o mlada, lepa, imajući svašta,
Na šta bi se mogli potužiti? — Na šta?
MARIJA:
Na šta?
Zar to nije umret’, svisnuti od jada,
Gledeć’ kako sa mnom postupate sada?
MILAN:
Oprostite, al’ ja — zaklinjem se bogu,
Iz tog celog ništa razumet’ ne mogu!
MARIJA (s afektacijom):
To je smrtni udar, što ste m’ mogli dati,
Ne razumet’ ništa? ... E, sad ćete znati!
(3a sebe,) Ako to održi, tad’ sam uverena,
Da mu j’ preko svega najmilija žena.
(Glasno.) Zar to nisu jadi, mlada, lepa biti,
Pa bez ike nade drugoga ljubiti!
Gazeć’ ženska stida, lomeć’ gordost moju
Prosjačiti klečeć’ srce, ljubav tvoju?...
Oh! kamena steno! reći se ne more,
U mojima grud’ma kakav plamen gore!
MILAN:
Oirostite — ma već sad će dvanajest biti,
Pa ja ...
MARIJA (tužno):
Znam već, znam ja — ženi vam se hiti!
Oh! prokleta ženo, što mi dragog ote,
Zar se, pustahinko, ne plašiš grehote?
Al’ tako mi boga, dok uzbude mene...
MILAN:
Ako boga znate, man’te mi se žene!
Jer kad za nju čujem — da me vrag odnese,
Koža mi se ježi, duša mi se trese!
MARIJA (iznenađena i zbunjena):
Šta? Šta? Šta ste rekli?
MILAN (ne slušajući):
Ej, da kamo sreće,
Ka’ što leži bolna, da se dignut’ ne će!
MARIJA (sva drhćući):
Šta?...
MILAN (ne slušajući):
Srce bi moje, da te kuge nije,
Pred svim svetom ljub’lo, što sad ljubeć’ krije!
(Prene se.)
Ma oprost’te, moram sad vas ostaviti,
Jere mi se hiti dragu zagrliti,
A kad draga čeka s osmehom na usti,
Spora su i krila sokolova pusti.
Sluga sam ponizan!