Освета братска
Зави мрки при планини вуче.
Оно није од планини вуче,
Но од горе рањени хајдуче,
Рањен хајдук Цмиљанић Илија —
Сердара су ране допануле, 5
Обије му ноге саломљене,
Па завија ка планински вуче,
При Отресу високој планини,
Код бунара и воде студене.
Два га црни припазише врана, 10
Више њега на јелу падоше,
Како паше тако загракаше,
А вели им рањени сердаре:
„О два врана, Бог да ве убије,
Да брзо ли мене припазисте! 15
А знате ли, два црни гаврана,
У мене је пушка џевердара,
Која прима оку тученика,
А четири тешкога олова —
Црна ћу ви опалити крила, 20
Убићу ве, преварит’ ве нећу.
Но ме чујте, два црни гаврана,
Ако ћете мене послушати,
Баш ћу ја вас дивно научити.
Ђе ћете се, тице, наранити. 25
И питоме крви напојити."
Једна граче, а по јели скаче,
Она друга тица говорила:
„Збор, сердаре, што је тебе драго,
Ми ћемо те сада послушати.“ 30
Тадер сердар њима говорио:
„О два врана, два по Богу брата,
Ударите у лагана крила,
Па летите стрмо низ планину,
Док дођете на првоме кланцу. 35
Ту ћете наћ педесет љешина,
Ни наједној русе главе нема, —
Немој туна, тице, починути,
Ни својега кљуна поганити,
Него лети стрмо низ планину; 40
Докле дођеш на другоме кланцу, —
Тун ћеш наћи шесдесет лешина,
Ни на њима русе главе нема —
Немој ни тун, тице, починути,
Ни својега кљуна поганити, 45
Но полети стрмо низ планину,
Док дођете на трећему кланцу, —
Ту ћет’ наћи стотину лешина,
Ни на њима глава бити неће —
Немој ни ту, тице, починути, 50
Ни својега кљуна поганити,
Но полети мало понапријед,
Па обрати с десна на лијево,
Па ћет’ виђет’ четири јелике:
Двије сухе а двије сирове, 55
А под њима три влашке сердара,
Ни на њима главах бити неће, —
Ту ћет црне тице, починути,
Љуцкога се меса наранити,
И љуцке се крви напојити — 60
Окрвавит’ ноге до кољена,
А и твоја крила до рамена,
Па се урте у лагана крила,
И прелет’е три веље планине:
Буковицу и Ораховицу 65
И Јадику високу планину,
Док дођете на влашке Котаре,
Ви немојте нигђе починути,
Без на кулу Јанковић Стојана
На његову почините кулу, 70
По бијелој кули загракате,
А изист ће Јанковић Стојане,
Па ће плашит вас, црни гаврани,
Немојте се, тице препанути,
Него стојте на бијелу кулу, 75
Сјетиће се Јанковић Стојане,
И питаће за свог побратима,
Ви ћете му право кажевати:
Да сам оста у Отрес планину —
Обије ми ноге саломљене; 80
Јошт ћете ми поздравит сердара,
Да је друштво моје погинуло,
Но нек пише лист књигу бијелу,
А поздрави Митровић Тадију,
Па нек дођу у Отрес планину, 85
Да би братцко схранили тијело."
Кад сердара тице разумјеле,
Ударише у лагана крила,
Па минуше стрмо низ планину,
Док дођоше на првоме кланцу — 90
Ту нађоше ка што сердар каже,
Па не шћеше тице починути,
Него лете стрмо низ планину,
Док дођоше на другоме кланцу,
Ни ту тице починут не шћеше, 95
Него лете стрмо низ планину
Док дођоше на трећему кланцу
Ни ту тице падат не шћедоше,
Него лете низ Отрес планину,
Док дођоше на дугу пољану — 100
Сва пољана крвљу избрљана,
Ту нађоше хиљаду љешина,
Ни ту тице црне не падоше,
Но минуше мало по напријед
Обрнуше с десна на лијево, 105
И виђеше четири јелике:
Двије сухе а двије сирове,
А под њима три влашка сердара,
Ни на једног главе не бијаше —
Ту су црне тице починуле, 110
И од њих се меса нахраниле,
Па су своја крила крвавиле,
Па отолен тице се дигоше,
Прелећеше три веље планине,
Док дођоше на влашке Котаре, 115
На бијелу кулу Јанковића —
Како пале обје загракале,
А изиде Јанковић сердаре
На мердевен пред бијелу кулу,
Па покупи дрвља и камења, 120
Да препане два злогласна врана;
Не хћеше се тице препанути,
Па се сјети Јанковић Стојане
И ста питат два црна гаврана
За својега милог побратима 125
И иде ли Илија сердаре
И његово друштво свеколико.
Кад га црне тице разумјеше —
Једна граче а по кули скаче,
Она друга њему проговара: 130
Да је оста Цмиљанић сердаре
При Отресу високој планини
И његово друштво свеколико
„Но је сердар тебе поздравио:
Да сазовеш Митровић Тадију, 135
Да идете у Отрес планину,
Па да брацко сахраните т’јело,
Прихватите рањена сердара, —
Тако те је сердар поздравио."
Кад је Стојан тице разумио, 140
Удари се руком по кољену,
А јаукну грло што му даје,
Па се врати у бијелу кулу,
Па написа лист књиге бијеле,
А поздрави Митровић Тадију, 145
Све му што је и како је каза.
Кад Тадија књигу разумио,
И кад виђе што му Стојан пише,
На обије ноге устануо,
Па опали двије пушке мале, 150
И покупи тридесет Сењана,
Па отиде право на Котаре;
Ал’ је Стојан чету покупио,
Покупио тридест Котарана,
Саставише шесдесет момаках, 155
Па отолен с четом окренуше,
Пут Отреса високе планине —
Таман доше на Отрес планину
И нађоше рањена сердара,
А на Травник пуцаху лубарде — 160
Шемлук чини Травнички везире,
Јере иде буљубаша Мујо,
Носи Мујо од сердара главе
Добре везир муштулуке даје:
Првијема коње нековане, 165
Другијема чову нерезану,
Трећијема благо небројено,
А кад дође буљумбаша Мујо,
Он донесе од сердара главе,
Па их метну на диван везиру, 170
Везир мртве главе дохватио,
Па он пита буљубашу Муја:
„Мош ли, Мујо, упознати главе?"
„Ја не могу упознати главе,
Но су грдно крвљу нагрђене, 175
Но имате у тамницу сужња,
По имену Ива капетана,
Хоће Иво упознати главе,
Него њега пушти из тамнице.“
Везир викну својега каваза, 180
Те отвори Ива капетана,
А кад Иво на дивану дође, —
Грдан бјеше, жалосна му мајка:
Коса му је с њом се покријева,
Нокти су му ка у орла ганџе, 185
Брада му је с њом се опашива.
Па се Иво поклони везиру
И десну му руку пољубио,
А Везир му ријеч проговара:
„Тавничару, Иво капетане, 190
Дошао је Буљубаша Мујо
И донио од сердарах главе,
Мож’ ли, Иво, упознати главе,
И који су нестали сердари?“
Тадер Иво њему проговара: 195
„Господару Травнички везире,
Ја не могу мртве познат главе,
Јер су грдно крвљу нагрђене,
А давно сам запа у тавницу,
Има доба шеснајест година, 200
Па остала момчад без бркова,
А сад су их брцу спопанули,
Но ми дате воде и сапуна,
И чисту ми крпу принесите,
Јер ћу мртве умивати главе.“ 205
Тадер њему воде принијеше,
Поче Иво мртве мити главе,
Па их чистом крпом утирати,
Па је једну главу дохватио,
Буљубаши Мују говорио: 210
„Мож’ ли знати чија ј’ ово глава!
Јел’ колико учинила квара
У Отресу на првоме кланцу?“
А Мујо му ријеч бесједио:
„То је глава Јанковић Стојана, 215
Посјека је педесет туракаи
Тадер Иво њему говорио:
„Није глава Јенковић Стојана,
Ни горега ништа од Стојана,
Но је глава Митра капетана." 220
Другу Иво главу дохватио,
Буљубаши Мују говорио:
„Знаш ли, Мујо, чија ј’ ово глава.
Колико је учинила квара
У Отресу на другоме кланцу?" — 225
„То је глава Цмиљанић сердара,
Много ли је учинио квара —
Посјека јз шесдесет туракаи
А Иво је Мују говорио:
„Није глава Цмиљанић сердара, 230
То је глава Крџајли сердара."
Иво трећу главу дохватио,
Па је мије водом и сапуном,
А чистом је крпом утираше —
Обрну је три четири пута, 235
А загрли двадест и четири,
Па га грозне сузе пропадоше,
Па овако Иво говорио:
„О Никола, ојађени сине!
На зло ли се мјесто удесисмо, 240
Ни на кулу твоју ни на моју
Но на диван Травничког Везира.
Што учиње, ојађени сине!
Да ме с мртвом откупљујеш главом?!..
Па је Иво Мују говорио: 245
„Знаш ли, Мујо, чија ј’ ово глава,
Колико је учинила квара
У Отресу на трећему кланцу? —
„То је глава Митровић Тадије,
Много ми је учинила квара — 250
Посјекла је стотину турака."
„Није глава Митровић Тадије,
Ни горега ништа од Тадије,
Но је глава Николе сердара,
Мила сина Ива капетана." 255
Тад се Иво поклони Везиру,
Па овако њему бесједио:
„Господару Травнички Везире,
Пошто си ми живот опростио,
Даруј мене мога сина главу, 260
Да је јадан носим у торбици,
Да се с мртвом главом разговарам."
Везир њему главу поклонио,
А Иво је метну у торбицу,
Па Везиру руку пољубио, 265
Па се старац крену путовати.
Мину Иво уз Отрес планипу,
Кад се Иво близу примакнуо,
Близу воде ђе бјеху хајдуци,
Угледа га Митровић Тадија, 270
Па дружини својој говорио,
„Хвала Богу, моја браћо драга
Ево нешто иде уз планину
Ал је исан, али ђао црни."
Тадер скочи Јанковић Стојане 275
И углада Ива капетана,
Чим га виђе познаде га дивно,
Па овакву ријеч говорио:
„О Тадија, жалосна ти мајка
Али стрина не познајеш свога?! 280
А оно је Иво канетане,
Ето старац иде уз планину,
Мало стаде не би николико,
Докле Иво дође капетане,
А кад Иво међу њима дође, 285
Сви хајдуци на ноге скочише,
Па се с Ивом жељно изгрлише,
Питаше га је ли мога доћи,
Како му је код везира било
У тамници у граду Травнику, 290
Јесу ли га турци измучили,
Измучили и глађу и жеђу.
Стаде Иво њима казивати,
Како му је у тамници било,
Јошт говори својему синовцу: 295
„О Тадија, мој мијо синовче,
Метни стрицу руку у торбицу,
Па извади комад љеба суха."
Тадија је руке понружио
И Иву их у торбу метнуо — 300
Не извади комад љеба суха,
Него своме братучеду главу, —
Над њом Тадо лице нагрдио,
Ту хајдуци главу ожалише
И у црну земљу сахранише. 305
Тадер вели Јанковић Стојане:
„О Иване, стари капетане,
Кад си јутрос од града Травника
Кретаху ли турци сератлије
Пут Котарах у влашку крајину? 310
Оће ли ни удрит на Котаре?"
Тадер Иво њему говорио:
„О сердаре Јанковић Стојане,
Ја сам јутрос од града Травника,
И чуо сам што везир збораше — 315
Нешто му се була разбољела
Од главице теке зларадице,
Па овако турци говораху
И договор међу се имаху:
Теке дође петак турски светац, 320
Хоће кренут’ турци уз везира
И довести булу везирову
На пољане у дну од Отреса
Ту имају њину богомољу,
Пред којом је вода доведена, 325
Да би на њу умивала лице,
Не били јој штогођ лакше било,
Па јој Турци биља покупили
И увест је у Турску џамију.
Но сердаре Јанковић Стојане, 330
Ти ако си јунак ка те кажу,
Ту мож’ своју браћу осветити."
А кад Стојан Ива разумио,
То јунаку врло мило било,
Ту стадоше два бијела дана, 335
А кад дође петак Турски светац,
Таман јарко огријало сунце
Подранио Јанковић Стојане,
И узео дурбин од биљура,
Обрати га пут града Травника, 340
И угледа Травничког везира,
А уз њега Турци сератлије,
Међу њима бијаше кочија,
У кочију була везирова,
А до буле орфана ђевојка. 345
Тадер Стојан ријеч говорио:
„Јели мајка родила јунака
И у чету са мном га спремила,
Ко ће систи доље до џамије,
Да се припне у мунар џамију 350
Док уљегу Турци у џамију,
А Турци су доброга адета —
Пред џамијом оставе оружје,
Па да сиде на цамиска врата,
Да затвори у џамију Турке, 355
Па да кликне од горе хајдуке?“
Но да ти је јада видијети,
Не нађе се друга ниједнога,
До сокола Митровић Тадије,
Младо момче на ноге скочило 360
И прихвати пушку џевердара,
Па полеће момче низ планину,
Као јелен од двије године
Докле дође пред турску џамију,
Па се припе у мунар џамији, 365
Док ево ти Турци сератлије,
Играју се под џилитом Турци,
Но да ти је јада видијети,
Ђе говори орфана ђевојка:
„О госпођо везирова Каде, 370
Ја бих рекла и заклела би се,
Ем удари хапа од хајдука."
Тадер була цури говорила:
„Муч, ђевојко, стале јој с каменом!.."
У то доба пред џамијом доше, 375
Па су Турци доброга адета,
Пред џамијом ставише оружје,
Уљегоше Турци у џамију.
Тадер Тадо сиде из мунара,
Од џамије врата уграбио, 380
Двије мале пушке извадио,
Обијема ватру поклонио,
А покличе Јанковић Стојана:
Ај, ђе си ми, мој мио Стојане!"
Тадер Стојан на ноге скочио 385
И дружину своју подвикнуо:
Хај на ноге, моја браћо драга!
Тадер момци на ноге скочише,
За Стојаном низ планину поше,
А кад доше пред турском џамијом, 390
Али Тадо врата затворио,
А проз алку прогна цевердара,
Тврдо држи од џамије врата.
Теке Стојан на вратима дође,
Од џамије врата отворише 395
Па уљезе Стојан у џамију
С голом сабљом у бијеле руке —
Стаде сјећи по џамији Турке
Ни остало шесдесет хајдуках,
Без крви се проћи не шћедоше 400
Но Стојану вучки помогоше,
Ни једнога не пуштише жива
До самога травничког везира,
А њега су жива ухватили,
Свезаше му руке одозада, 405
Па кренуше с њиме уз планину,
Тадо води његову кадуну,
Уз кадуну орфану ђевојку,
А остале Турке посјекоше,
Узеше им рухо и оружје 410
И све турске хате седленике,
Па пођоше уз Отрес планину,
А кад доше под јелу зелену,
Ђе сјеђаше Иво капетане
С побратимом Цмиљанић Илијом, 415
Тадер скочи Иво капетане
Па се моли Јанковић Стојану:
„Богом брате, Јанковић Стојане,
Поклони ми травничког везира,
Да осветим мог сина Николу!" 420
Даде му га Јанковић сердаре,
Па је Иво сабљу дохватио
И везиру главу окинуо,
Па овако Иво говорио:
„Благо мене до Бога милога, 425
Није ми жа сада сина свога,
Када сам га добро осветио."
Дохватио Митровић Тадија,
Дохватио булу везирову,
Па овако були говорио: 430
„Оли одит’ пут града Травника,
Али с нама на влашке Котаре?" —
„Ја ћу одит пут града Травника,
Него з Богом, Митровић Тадија,
Ђе гођ био Бог ти помогао!" 435
Тад хајдуци шићар дохватише,
И Илију узеше сердара
И пођоше своме завичају,—
Добро своју браћу осветише.
То је било кад се је чинило, 440
А сад браћо на здравље ви било!
Прибиљежио: Стево Р. Ивановић.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
