Osveta bratska
Zavi mrki pri planini vuče.
Ono nije od planini vuče,
No od gore ranjeni hajduče,
Ranjen hajduk Cmiljanić Ilija —
Serdara su rane dopanule, 5
Obije mu noge salomljene,
Pa zavija ka planinski vuče,
Pri Otresu visokoj planini,
Kod bunara i vode studene.
Dva ga crni pripaziše vrana, 10
Više njega na jelu padoše,
Kako paše tako zagrakaše,
A veli im ranjeni serdare:
„O dva vrana, Bog da ve ubije,
Da brzo li mene pripaziste! 15
A znate li, dva crni gavrana,
U mene je puška dževerdara,
Koja prima oku tučenika,
A četiri teškoga olova —
Crna ću vi opaliti krila, 20
Ubiću ve, prevarit’ ve neću.
No me čujte, dva crni gavrana,
Ako ćete mene poslušati,
Baš ću ja vas divno naučiti.
Đe ćete se, tice, naraniti. 25
I pitome krvi napojiti."
Jedna grače, a po jeli skače,
Ona druga tica govorila:
„Zbor, serdare, što je tebe drago,
Mi ćemo te sada poslušati.“ 30
Tader serdar njima govorio:
„O dva vrana, dva po Bogu brata,
Udarite u lagana krila,
Pa letite strmo niz planinu,
Dok dođete na prvome klancu. 35
Tu ćete nać pedeset lješina,
Ni najednoj ruse glave nema, —
Nemoj tuna, tice, počinuti,
Ni svojega kljuna poganiti,
Nego leti strmo niz planinu; 40
Dokle dođeš na drugome klancu, —
Tun ćeš naći šesdeset lešina,
Ni na njima ruse glave nema —
Nemoj ni tun, tice, počinuti,
Ni svojega kljuna poganiti, 45
No poleti strmo niz planinu,
Dok dođete na trećemu klancu, —
Tu ćet’ naći stotinu lešina,
Ni na njima glava biti neće —
Nemoj ni tu, tice, počinuti, 50
Ni svojega kljuna poganiti,
No poleti malo ponaprijed,
Pa obrati s desna na lijevo,
Pa ćet’ viđet’ četiri jelike:
Dvije suhe a dvije sirove, 55
A pod njima tri vlaške serdara,
Ni na njima glavah biti neće, —
Tu ćet crne tice, počinuti,
Ljuckoga se mesa naraniti,
I ljucke se krvi napojiti — 60
Okrvavit’ noge do koljena,
A i tvoja krila do ramena,
Pa se urte u lagana krila,
I prelet’e tri velje planine:
Bukovicu i Orahovicu 65
I Jadiku visoku planinu,
Dok dođete na vlaške Kotare,
Vi nemojte nigđe počinuti,
Bez na kulu Janković Stojana
Na njegovu počinite kulu, 70
Po bijeloj kuli zagrakate,
A izist će Janković Stojane,
Pa će plašit vas, crni gavrani,
Nemojte se, tice prepanuti,
Nego stojte na bijelu kulu, 75
Sjetiće se Janković Stojane,
I pitaće za svog pobratima,
Vi ćete mu pravo kaževati:
Da sam osta u Otres planinu —
Obije mi noge salomljene; 80
Jošt ćete mi pozdravit serdara,
Da je društvo moje poginulo,
No nek piše list knjigu bijelu,
A pozdravi Mitrović Tadiju,
Pa nek dođu u Otres planinu, 85
Da bi bratcko shranili tijelo."
Kad serdara tice razumjele,
Udariše u lagana krila,
Pa minuše strmo niz planinu,
Dok dođoše na prvome klancu — 90
Tu nađoše ka što serdar kaže,
Pa ne šćeše tice počinuti,
Nego lete strmo niz planinu,
Dok dođoše na drugome klancu,
Ni tu tice počinut ne šćeše, 95
Nego lete strmo niz planinu
Dok dođoše na trećemu klancu
Ni tu tice padat ne šćedoše,
Nego lete niz Otres planinu,
Dok dođoše na dugu poljanu — 100
Sva poljana krvlju izbrljana,
Tu nađoše hiljadu lješina,
Ni tu tice crne ne padoše,
No minuše malo po naprijed
Obrnuše s desna na lijevo, 105
I viđeše četiri jelike:
Dvije suhe a dvije sirove,
A pod njima tri vlaška serdara,
Ni na jednog glave ne bijaše —
Tu su crne tice počinule, 110
I od njih se mesa nahranile,
Pa su svoja krila krvavile,
Pa otolen tice se digoše,
Prelećeše tri velje planine,
Dok dođoše na vlaške Kotare, 115
Na bijelu kulu Jankovića —
Kako pale obje zagrakale,
A izide Janković serdare
Na merdeven pred bijelu kulu,
Pa pokupi drvlja i kamenja, 120
Da prepane dva zloglasna vrana;
Ne hćeše se tice prepanuti,
Pa se sjeti Janković Stojane
I sta pitat dva crna gavrana
Za svojega milog pobratima 125
I ide li Ilija serdare
I njegovo društvo svekoliko.
Kad ga crne tice razumješe —
Jedna grače a po kuli skače,
Ona druga njemu progovara: 130
Da je osta Cmiljanić serdare
Pri Otresu visokoj planini
I njegovo društvo svekoliko
„No je serdar tebe pozdravio:
Da sazoveš Mitrović Tadiju, 135
Da idete u Otres planinu,
Pa da bracko sahranite t’jelo,
Prihvatite ranjena serdara, —
Tako te je serdar pozdravio."
Kad je Stojan tice razumio, 140
Udari se rukom po koljenu,
A jauknu grlo što mu daje,
Pa se vrati u bijelu kulu,
Pa napisa list knjige bijele,
A pozdravi Mitrović Tadiju, 145
Sve mu što je i kako je kaza.
Kad Tadija knjigu razumio,
I kad viđe što mu Stojan piše,
Na obije noge ustanuo,
Pa opali dvije puške male, 150
I pokupi trideset Senjana,
Pa otide pravo na Kotare;
Al’ je Stojan četu pokupio,
Pokupio tridest Kotarana,
Sastaviše šesdeset momakah, 155
Pa otolen s četom okrenuše,
Put Otresa visoke planine —
Taman doše na Otres planinu
I nađoše ranjena serdara,
A na Travnik pucahu lubarde — 160
Šemluk čini Travnički vezire,
Jere ide buljubaša Mujo,
Nosi Mujo od serdara glave
Dobre vezir muštuluke daje:
Prvijema konje nekovane, 165
Drugijema čovu nerezanu,
Trećijema blago nebrojeno,
A kad dođe buljumbaša Mujo,
On donese od serdara glave,
Pa ih metnu na divan veziru, 170
Vezir mrtve glave dohvatio,
Pa on pita buljubašu Muja:
„Moš li, Mujo, upoznati glave?"
„Ja ne mogu upoznati glave,
No su grdno krvlju nagrđene, 175
No imate u tamnicu sužnja,
Po imenu Iva kapetana,
Hoće Ivo upoznati glave,
Nego njega pušti iz tamnice.“
Vezir viknu svojega kavaza, 180
Te otvori Iva kapetana,
A kad Ivo na divanu dođe, —
Grdan bješe, žalosna mu majka:
Kosa mu je s njom se pokrijeva,
Nokti su mu ka u orla gandže, 185
Brada mu je s njom se opašiva.
Pa se Ivo pokloni veziru
I desnu mu ruku poljubio,
A Vezir mu riječ progovara:
„Tavničaru, Ivo kapetane, 190
Došao je Buljubaša Mujo
I donio od serdarah glave,
Mož’ li, Ivo, upoznati glave,
I koji su nestali serdari?“
Tader Ivo njemu progovara: 195
„Gospodaru Travnički vezire,
Ja ne mogu mrtve poznat glave,
Jer su grdno krvlju nagrđene,
A davno sam zapa u tavnicu,
Ima doba šesnajest godina, 200
Pa ostala momčad bez brkova,
A sad su ih brcu spopanuli,
No mi date vode i sapuna,
I čistu mi krpu prinesite,
Jer ću mrtve umivati glave.“ 205
Tader njemu vode priniješe,
Poče Ivo mrtve miti glave,
Pa ih čistom krpom utirati,
Pa je jednu glavu dohvatio,
Buljubaši Muju govorio: 210
„Mož’ li znati čija j’ ovo glava!
Jel’ koliko učinila kvara
U Otresu na prvome klancu?“
A Mujo mu riječ besjedio:
„To je glava Janković Stojana, 215
Posjeka je pedeset turakai
Tader Ivo njemu govorio:
„Nije glava Jenković Stojana,
Ni gorega ništa od Stojana,
No je glava Mitra kapetana." 220
Drugu Ivo glavu dohvatio,
Buljubaši Muju govorio:
„Znaš li, Mujo, čija j’ ovo glava.
Koliko je učinila kvara
U Otresu na drugome klancu?" — 225
„To je glava Cmiljanić serdara,
Mnogo li je učinio kvara —
Posjeka jz šesdeset turakai
A Ivo je Muju govorio:
„Nije glava Cmiljanić serdara, 230
To je glava Krdžajli serdara."
Ivo treću glavu dohvatio,
Pa je mije vodom i sapunom,
A čistom je krpom utiraše —
Obrnu je tri četiri puta, 235
A zagrli dvadest i četiri,
Pa ga grozne suze propadoše,
Pa ovako Ivo govorio:
„O Nikola, ojađeni sine!
Na zlo li se mjesto udesismo, 240
Ni na kulu tvoju ni na moju
No na divan Travničkog Vezira.
Što učinje, ojađeni sine!
Da me s mrtvom otkupljuješ glavom?!..
Pa je Ivo Muju govorio: 245
„Znaš li, Mujo, čija j’ ovo glava,
Koliko je učinila kvara
U Otresu na trećemu klancu? —
„To je glava Mitrović Tadije,
Mnogo mi je učinila kvara — 250
Posjekla je stotinu turaka."
„Nije glava Mitrović Tadije,
Ni gorega ništa od Tadije,
No je glava Nikole serdara,
Mila sina Iva kapetana." 255
Tad se Ivo pokloni Veziru,
Pa ovako njemu besjedio:
„Gospodaru Travnički Vezire,
Pošto si mi život oprostio,
Daruj mene moga sina glavu, 260
Da je jadan nosim u torbici,
Da se s mrtvom glavom razgovaram."
Vezir njemu glavu poklonio,
A Ivo je metnu u torbicu,
Pa Veziru ruku poljubio, 265
Pa se starac krenu putovati.
Minu Ivo uz Otres planipu,
Kad se Ivo blizu primaknuo,
Blizu vode đe bjehu hajduci,
Ugleda ga Mitrović Tadija, 270
Pa družini svojoj govorio,
„Hvala Bogu, moja braćo draga
Evo nešto ide uz planinu
Al je isan, ali đao crni."
Tader skoči Janković Stojane 275
I uglada Iva kapetana,
Čim ga viđe poznade ga divno,
Pa ovakvu riječ govorio:
„O Tadija, žalosna ti majka
Ali strina ne poznaješ svoga?! 280
A ono je Ivo kanetane,
Eto starac ide uz planinu,
Malo stade ne bi nikoliko,
Dokle Ivo dođe kapetane,
A kad Ivo među njima dođe, 285
Svi hajduci na noge skočiše,
Pa se s Ivom željno izgrliše,
Pitaše ga je li moga doći,
Kako mu je kod vezira bilo
U tamnici u gradu Travniku, 290
Jesu li ga turci izmučili,
Izmučili i glađu i žeđu.
Stade Ivo njima kazivati,
Kako mu je u tamnici bilo,
Jošt govori svojemu sinovcu: 295
„O Tadija, moj mijo sinovče,
Metni stricu ruku u torbicu,
Pa izvadi komad ljeba suha."
Tadija je ruke ponružio
I Ivu ih u torbu metnuo — 300
Ne izvadi komad ljeba suha,
Nego svome bratučedu glavu, —
Nad njom Tado lice nagrdio,
Tu hajduci glavu ožališe
I u crnu zemlju sahraniše. 305
Tader veli Janković Stojane:
„O Ivane, stari kapetane,
Kad si jutros od grada Travnika
Kretahu li turci seratlije
Put Kotarah u vlašku krajinu? 310
Oće li ni udrit na Kotare?"
Tader Ivo njemu govorio:
„O serdare Janković Stojane,
Ja sam jutros od grada Travnika,
I čuo sam što vezir zboraše — 315
Nešto mu se bula razboljela
Od glavice teke zlaradice,
Pa ovako turci govorahu
I dogovor među se imahu:
Teke dođe petak turski svetac, 320
Hoće krenut’ turci uz vezira
I dovesti bulu vezirovu
Na poljane u dnu od Otresa
Tu imaju njinu bogomolju,
Pred kojom je voda dovedena, 325
Da bi na nju umivala lice,
Ne bili joj štogođ lakše bilo,
Pa joj Turci bilja pokupili
I uvest je u Tursku džamiju.
No serdare Janković Stojane, 330
Ti ako si junak ka te kažu,
Tu mož’ svoju braću osvetiti."
A kad Stojan Iva razumio,
To junaku vrlo milo bilo,
Tu stadoše dva bijela dana, 335
A kad dođe petak Turski svetac,
Taman jarko ogrijalo sunce
Podranio Janković Stojane,
I uzeo durbin od biljura,
Obrati ga put grada Travnika, 340
I ugleda Travničkog vezira,
A uz njega Turci seratlije,
Među njima bijaše kočija,
U kočiju bula vezirova,
A do bule orfana đevojka. 345
Tader Stojan riječ govorio:
„Jeli majka rodila junaka
I u četu sa mnom ga spremila,
Ko će sisti dolje do džamije,
Da se pripne u munar džamiju 350
Dok uljegu Turci u džamiju,
A Turci su dobroga adeta —
Pred džamijom ostave oružje,
Pa da side na camiska vrata,
Da zatvori u džamiju Turke, 355
Pa da klikne od gore hajduke?“
No da ti je jada vidijeti,
Ne nađe se druga nijednoga,
Do sokola Mitrović Tadije,
Mlado momče na noge skočilo 360
I prihvati pušku dževerdara,
Pa poleće momče niz planinu,
Kao jelen od dvije godine
Dokle dođe pred tursku džamiju,
Pa se pripe u munar džamiji, 365
Dok evo ti Turci seratlije,
Igraju se pod džilitom Turci,
No da ti je jada vidijeti,
Đe govori orfana đevojka:
„O gospođo vezirova Kade, 370
Ja bih rekla i zaklela bi se,
Em udari hapa od hajduka."
Tader bula curi govorila:
„Muč, đevojko, stale joj s kamenom!.."
U to doba pred džamijom doše, 375
Pa su Turci dobroga adeta,
Pred džamijom staviše oružje,
Uljegoše Turci u džamiju.
Tader Tado side iz munara,
Od džamije vrata ugrabio, 380
Dvije male puške izvadio,
Obijema vatru poklonio,
A pokliče Janković Stojana:
Aj, đe si mi, moj mio Stojane!"
Tader Stojan na noge skočio 385
I družinu svoju podviknuo:
Haj na noge, moja braćo draga!
Tader momci na noge skočiše,
Za Stojanom niz planinu poše,
A kad doše pred turskom džamijom, 390
Ali Tado vrata zatvorio,
A proz alku progna ceverdara,
Tvrdo drži od džamije vrata.
Teke Stojan na vratima dođe,
Od džamije vrata otvoriše 395
Pa uljeze Stojan u džamiju
S golom sabljom u bijele ruke —
Stade sjeći po džamiji Turke
Ni ostalo šesdeset hajdukah,
Bez krvi se proći ne šćedoše 400
No Stojanu vučki pomogoše,
Ni jednoga ne puštiše živa
Do samoga travničkog vezira,
A njega su živa uhvatili,
Svezaše mu ruke odozada, 405
Pa krenuše s njime uz planinu,
Tado vodi njegovu kadunu,
Uz kadunu orfanu đevojku,
A ostale Turke posjekoše,
Uzeše im ruho i oružje 410
I sve turske hate sedlenike,
Pa pođoše uz Otres planinu,
A kad doše pod jelu zelenu,
Đe sjeđaše Ivo kapetane
S pobratimom Cmiljanić Ilijom, 415
Tader skoči Ivo kapetane
Pa se moli Janković Stojanu:
„Bogom brate, Janković Stojane,
Pokloni mi travničkog vezira,
Da osvetim mog sina Nikolu!" 420
Dade mu ga Janković serdare,
Pa je Ivo sablju dohvatio
I veziru glavu okinuo,
Pa ovako Ivo govorio:
„Blago mene do Boga miloga, 425
Nije mi ža sada sina svoga,
Kada sam ga dobro osvetio."
Dohvatio Mitrović Tadija,
Dohvatio bulu vezirovu,
Pa ovako buli govorio: 430
„Oli odit’ put grada Travnika,
Ali s nama na vlaške Kotare?" —
„Ja ću odit put grada Travnika,
Nego z Bogom, Mitrović Tadija,
Đe gođ bio Bog ti pomogao!" 435
Tad hajduci šićar dohvatiše,
I Iliju uzeše serdara
I pođoše svome zavičaju,—
Dobro svoju braću osvetiše.
To je bilo kad se je činilo, 440
A sad braćo na zdravlje vi bilo!
Pribilježio: Stevo R. Ivanović.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
