Освета Даша Шекуларца[1]
Пију вино шесдесет Личана
На бијелу од камена кулу,
Баш на кулу Личка Мустај-бега;
Пију вино и пију ракију,
Уз пиће су лафе отворили, 5
Они зборе о чуду свакоме,
А највише о добијевању.
Но беседи Латинин Иване:
„А Бога ти наша четобаша,
Четобаша, Лички Мустај-бего, 10
Чему вакат томе и вријеме,
Треба нама чету окренути:
Зима прође, топло љето дође;
Јер се гора преобуче листом,
Црна земља травом и цвијетом; 15
Сад можемо у гори живјети,
Стасала је груда за јестиво
И бијело јагње за пециво."
Но му вели Лички Мустај-бего:
„Мој соколе Латинин Иване, 20
Куда ћемо чету окренути?
Да кренемо у Ипеку жупну,
Ипек поље коњ’ма по копиту,
Од Косова до врх Дукађина —
Не може мо шићар задоботи, 25
Ни кавурске главе заграбити,
Но можемо тамо погинути;
Да ве кренем Асу питомоме —
И Ас равни коњ’ма под копита,
Од Јаштака до на врх Грчара, 30
Поћера ће стићи и претећи,
Ту можемо лако погинути,
А нек’ мо ли шићар задобитии.
Но бесједи Вука Латинине:
„А Бога ти Лички Мустај-бего, 35
Хоћете ли мене послушати,
Што сам чуо преко других људи —
Ђе би могли шићар задобити,
Ђе се силно влаше истакнуло,
Силно влаше Даша Војводићу 40
На ономе ломном Шекулару;
Ђе на Мокри чардак начинио,
Начинио чардак на три боја,
Код чардака стадо изјавио,
Изјавио хиљаду оваца 45
И толико коза шаренијех
И пет стотин’ жутијех говеди,
Са његова обадва сестрића —
Вук Љеваком, Комнен барјактаром,
Ту би могли глава заграбити 50
И велики шићар задобити;
Добро нам се врјеме догодило,
Јер се српски Васкрс намјерио;
Срби ће се скупити код цркве;
Код бијеле Шекуларске цркве 55
На главицу на сред Шекулара.
Код цркве ће заузети пиће,
А уз пиће српске даворије;
Ту можемо лако ударити
И његово стадо плијенити. 60
Код стада су тридесет чобана;
Погубити тридесет чобана
И велики шићар задобити."
Тада рече Лички Мустај-бего:
„Хај аферим Вуко Латинине 65
Таман си је — Вуко погодио
И сам мислим тамо окренути;
Тек слушајте, браћо крајишници:
Кад ми нашу чету окренемо,
Проћ можемо Лику и Крајину 70
И претурит Скадар и Бојану
Међу Скадром и међу Гусињем,
Претурити редом Малесије,
Док дођемо на врх од Грчара,
Ући ћемо Плаву и Гусињу; 75
Кад дођемо Плаву широкоме,
Плаву ћемо, браћо, починути
И јуначки умор отурити
Ту по један дуван запалити.
Ту нас могу запитати Турци 80
Куда ли смо с’ четом окренули?
Ја ћу њима 'вако говорити:
Чету моју јесам окренуо —
Од Ипека до поља Косова,
Па што да Бог и поможе коме, 85
Јер су они са Дашом комшије,
Па му могу доказ доказати
И можемо, браћо, погинути;
Из Плава се кренути на Мокру
Баш на чардак Даше Војводића." 90
Сложни бише, па се посулише
Послушаше Вуку Латинина
И њихову чету окренуше;
Пред њима је Лички Мустај-бего,
Поред њега Вука и Иване, 95
А остала сва чета за њима.
Претурише Лику — и Краину
И дођоше Скадру широкоме;
Претурише Скадар и Бојану
И Сеоце међу градовима, 100
Док дођоше Вруји и Грчару,
Те Гусиње одмах претурише,
Ево ти их Плаву широкоме;
У Плаву је чета починула,
Те јуначки умор отурила 105
И по један дуван запалила,
Плављани су бега упитали:
„А Бога ти, Лички Мустај бего,
Куда јеси с’ четом окренуо,
На којему сенту и крајини“? 110
Мустај бего њима одговара:
„Ја сам моју чету окренуо
У Ипеку у земљу питому
Од Ипека до поља Косова,
Па што да Бог и поможе коме, 115
Еда би смо што год задобили“,
Отале се беже окренуо
И широка Плава претурио,
Докле дође врху и планини;
У планини Ћафи Приједолу, 120
Ту их био данак оставио
И тамна их ноћца прихватила;
С Приједола чета окренула,
Ноћем дошла на Мокру широку
Починула код воде Враћева: 125
Ко је жедан ладне воде пио,
А ко’ гладан леба заложио.
Отоле се чета подигнула
И изашла врху Кукаљскоме,
У прилатку под јелом сједнула, 130
Јербо бјеше мјесец огријао
Као јарко кад огрије сунце;
Отле гледе виткога чардака
И уходе пребијело стадо.
Но да видиш Дашиних чобана, 135
Бијело су ујавили стадо,
А пошто су стадо ујавили
Изидоше на витку чардаку;
На чардаку мало починули,
Починули па су вечерали; 140
Вечерали и софру прибрали.
Изидоше на Мокру широку,
Затурише игру свакојаку;
По два и два из грла пјевају,
По двојица у колу играху, 145
Још играху игре свакојаке,
Метаху се с рамена — камена
И скакаху скока из ћустека
И трчаху трка јуначкога;
Ту се млада момчад натицаху, 150
Који ли је бржи од којега.
Но да видиш Милана Дашина,
На његова крилата вранчића;
Он га ћера по Мокри широкој
Док доћера на воду Враћево 155
Па на воду коња нагоњаше;
Не би л’ свога напоио вранца.
Вранац неће, да на воду, приђе
Ногом бија, а ушима стрише,
Право гледа врху Кукаљскоме, 160
Као да је чету опазио!
Милан бије претила вранчића,
Што је вранче изјели те вуци?
Није су ти запанули турци!“
Одмах Милан на траг се вратио 165
До дружине вранца догонио
И дружини ’вако говорио:
„Браћо, моја од вранца сехира!
Нагна њега на воду Враћево,
Не бил’ мога вранца напоио, 170
Вранац неће ни на воду прићи;
Ногом бије, а ушима стриже,
Право гледа врху Кукаљскоме
Ка’ да су му запанули Турци,
Јер је нешто опазио вранац, 175
Могу нама ударити Турци!”
Онда њему говоре чобани:
О, Милане, један хачамио!
Како нама да ударе Турци?
Не смију ни ударити Турци 180
Докле чују Дашу Војводића,
Са његова обадва сестрића:
Вук Љевака, Комнен барјактара“.
Отале су пошли на чардаку,
На чардаку ватру пропирили 185
И по једну каву пријарили;
Трудна ђеца па су поспавала,
А поспаше ка’ да се поклаше.
У томе се чета окренула,
И ето је преко Мокре равне, 190
До Дашина виткога чардака
И њихов су чардак ухватили;
Тридест друга чардак ухватило,
А тридест су пошли на чардаку,
Чобанима у сну ударили, 195
Како бјеху сана утврдили
Баш ка’ мртве њих су находили;
Чобанима посјекоше главе.
Не утече друга ђавољега,
Без Јосифа, сина Вуковога, 200
Он побјеже низ танку чардаку,
А ћера га Вука Латинине;
Па говори Вука Латинине:
„Стан, дијете, једно влаше младо,
Није лако Вуки побјегнути. 205
Дијете се у ноге уздаше,
Па побјеже, преко Мокре равне
Као соко на лагана крила
И Вука га гледат не могаше,
А некмо ли ћерат низ планину. 210
Док обије Мокре претурило
Те утече врху Брајаници,
А ту нађе једну мравић траву.
Бијела га зора застанула,
А мркла га ноћца оставила; 215
Па дијете из мравича виче,
А имени Дашу Шекуларца:
„О, ујаче, Дашо Војводићу,
Зло ти јутро јутрос освануло,
Ал’ не чујеш, ал’ за то не хајеш: 220
Јутрос су ти ударили Турци;
На чардаку, на Мокри широкој,
Посјекоше тридесет чобана
И велико стадо плијенише.
Ако пијеш на чардаку вино, 225
Вино ти се на ране излило,
А ракија на грло бијело,
И са твоја обадва сестрића;
Ако јашеш бијела ђогина,
Сјутра ти га други појахао; 230
Ако љубиш на душеку љубу
Сјутра ти је други обљубио;
Ђе требало ниђе ве небило,
Но напријед ако Бога знате
Не бил’ ваше стадо застанули; 235
Не би сте ли стигли и претекли;
Не би сте ли јаде осветили.“
У то зачу Љевачина Вуче,
Јер он бјеше пред танком чардаку
И разумје гласа од планине, 240
Па се одмах врати уз чардаку
И упаде Даши у одају
Како Даша пије грку каву,
Тако му је Вуче говорио:
„Мој ујаче Даша Војводићу, 245
Зло ни јутрос јутро освануло,
Ито бијела' кликоваше вила,
Од планине са врх Брајанице,
А имени Дашу Војводића:
Вила каже удрили им Турци 250
Ударили на Мокру широку
И посјекли тридесет чобана
Плијенили пребијело стадо
По гласу је бјелогорска вила —
По имену Јосиф Вуковићу, 255
А овако бесјеђаше вила:
„Ђе си Даша ниђе те не било,
Ал’ не чујеш ал’ за то не мариш,
Ако пијеш на чардаку вино,
Вино ти се на ране излило, 260
А ракија на грло бијело
И са твоје два мила сестрића:
Ако јашеш бијела ђогина,
Сјутра ти га други појахао;
Ако љубиш на душеку љубу, 265
Сјутра ти је други обљубио.
Ђе требало ниђе ве немало,
Но устајте ако Бога знате,
Потрчите Ћафи гриједолској,
Не бисте ли уфатили Турке 270
И не би ли што год осветили."
Кад је Даша разумијо р’јечи?
Богами му мило не бијаше,
Ал’ му друга бити не могаше.
У том Даша ријеч проговара: 275
А да грдна гласа од планине;
Грдна гласа Бог да га убије,
Па повика Комлен барјактара:
„О сестрићу Комнен барјактаре,
Ну изиди код бијеле цркве 280
Те ћеш добро разумјети гласа,
Шта је горе у планини било
И глас подај уза Шекулара?
Нека носе куке и мотике,
Нек итају на Мокру широку, 285
Да копају леше у планину,
А ми ћемо Ћафи Приједолу,
Не бисмо ли претекнули Турке
Не бил наше јаде осветили,
Ал’ од стада шељу заузели, 290
Да видимо куд одјави стадо.“
Одмах Комнен на ноге скочио
И ево га код бијеле цркве,
На Главицу на крај Забрњица,
Па пошто је разумио причу, 295
Он глас даде ломну Шекулару:
„Покупите куке и мотике,
Па хитајте на Мокру широку
Укопљите леше у планину!“
Па се Комнен натраг повратио, 300
А Даша је вику учинио:
„Слуге моје коње сигурајте,
Да идемо Ћафи Приједолу."
Одмах слуге коње сигураше,
Три витеза на ноге усташе 305
И зелене маче припасаше
Па с лећеше низ танка чардака
Те њихове коње закрочише,
Ево ти их преко Шекулара,
Док дођоше на Кутловац равни, 310
Ту су своје коње одјахали,
Те су мало коње одморили
И јунаци воде се напили,
Па отален коње појахаше,
Колико их гоне полагано 315
Кад су Ћафи приједолу били
Крвава их пјена попанула,
На Ћафи су коње одморили
И ту мало Срби починули
Починули, разговарају се. 320
Но бесједи Даша Војводићу:
„Мој сестрићу Левачина Вуче,
Да л’ су давно пролазили Турци
И бијело пројавили стадо?“
Ал’ бесједи Левачина Вуче: 325
„А Бога ми Даша Војводићу
И ако су пролазили Турци
И бијело пројавили стадо,
Да ми наше коње одморимо
И јуначки умор отуримо; 330
Ћера ћемо до Гусиња Турке."
У ријечи у којој бијаху
Вјетра није, а планина јечи
Од бијела Дашинога стада.
Стоји блека овце и јагњета; 335
Стоји врека козе и јарета;
Стоји рика краве и телета;
Пролијећу сувати волови;
Одлијежу планински долови.
Кад се добар јупак помолио, 340
Добар јунак Вука Латинине,
На вранчића Дагаинога сина,
Којега је Вука погубио
И његова вранца задобио;
На вранчића ноге прекрстио, 345
У крваве дипле ударио,
На свиралу Вука потурио;
Лулу пије уз тамбуру бије;
Попијева Дашу Војводића:
„Да је виђет Даши Војводићу 350
На ждријело Ћафе Приједола,
Куд му јави пребијело стадо
Не бише се пројавиле овце
Без мртвијех и без рањенијех
И грднијех рана по тијелу!" 355
Но то Даша и слуша и гледа.
Од жалости камен би прскао,
А некмо ли срце у јунака!
У то виђе Левачина Вуче
На вранчићу Вуку Латинина, 360
Па он скочи на ноге витешке
И зелена мача дофатио;
Од иста му ударити шћаше,
Али даша Вуку не даваше:
„Не, сестрићу, Левачина Вуче, 365
Јер ћеш њему чету разагнати
И чета ће гором побјежати,
Побјежати гором и планином,
Те нећемо осветит чобане,
Ни крвове наше одузети. 370
Док се скупи и чета и стадо
На велику Ћафу Приједолску;
Онда ћемо њима ударити,
Па што да Бог и поможе коме.“
Тако Вуче мало причекао. 375
Онда Даша њима говорио:
„Мој, сестрићу Комнен барјактаре,
Ти ћеш њима удрит од Јечмишта,
А ти Вуче с Ђафе Приједола,
Ја ћу Даша од Чакора проћи, 380
Да унутра чету савијемо,
Да не дамо њима побјегнути,
Е да бисмо штогод одузели."
Сестрићи га дивно послушаше
И тако су њима ударили. 385
Скочи Вуче на ноге витешке
И у руке мача зеленога,
Па је Вуки тако бесједио:
„Стан који си на коња вранчића?
Чијега си вранца задобио? 390
Нијеси га парама платио,
Теке ћеш га главом ако Бог да;
Стан полако да га подвоимо,
На острице и руке деснице!“
Латинин се Вука уабио, 395
А у то му Вуче ударио;
На Вуку је јуриш учинио.
Удари га мачем зеленијем
И његову посјекао главу;
Ала банда затури се кавга, 400
С три банде ттм Срби ударише;
С једне банде Комнен барјактаре,
С друге банде Даша Војводићу,
А с треће је Левачина Вуче.
Он сијече и чету разгони, 405
Са зеленим мачем у рукама,
Пролијеће Левачина Вуче:
„А да ђе си, Комнен барјактаре,
И ујаче Даша Војводићу?
Утекоше низ Велику Турци, 410
Но напријед за невољу љуту."
Но бесједи Даша Војводићу:
А небој се, Левачина Вуче,
Не да Даша да бегају Турци,
Но разгоним и сијечем Турке 415
Са мојијем мачем у рукама.
Озад ћера Комнен барјактаре,
Па разгони и сијече Турке;
На Ћафу их нагна Приједолску.
Но срета их Левачина Вуче 420
Са ујаком Дашом Војводићем.
Низ Велику наћераше Турке —
Циче Турци као горски вуци;
Јер их гоне три српски витеза.
Кад сидоше насред од Велике, 425
(Од тада се и зову Цинуше,
Што цичаху низ њих' Арбанаси).
То утече Латинин Иване,
На ђогата коња његовога,
Но га Даша ћера на ђогина; 430
На ђогина коња крилатога,
Док Велику прође свуколику,
А кад на дно од Велике дође,
Ту ухвати Иван Латинина
И погуби Ивана главара, 435
Па се отле Срби повратише.
(Од тада се зове Иван поље
Што ту Даша погуби Ивана
Како тада тако и довијек).
Отоле се Срби повратише 440
И њихово стадо повратише
И дођоше на Мокру широку.
Кад дођоше на Мокру широку
Још небјеху леше укопали,
Па се с мртвом ђецом изгрлише. 445
Укопаше тридесет чобана,
А пошто су ђецу уконали,
Даша пјева из грла бијела:
Проста вама с анђелима душа:
Добро сам ве, ђецо, осветио, 450
За свакога, ђецо, по двоицу
За Милана сина четворицу.[2]
То је било кад се вино пило,
Овђе нам се мир и здравље вило,
Мир и здравље и помоћ од Бога!... 455
Учит Симо Р. Мијовић—Планинац.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
