Опсада Београда и погубљење дахија
(Април—јули 1804.)
Мили Боже, на свему ти хвала!
Да ли грми, да л’ се земља тресе?
Да л’ севају над Врачаром муње?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ севају над Врачаром муње,
Већ то раја Врачар поседнула
И Београд стојни опасала,
Затворила у граду дахије,
Затворила зулумћаре клете,
Па их бије и дању и ноћу:
Сева огањ из танких пушака,
Грме громи из топова тешких,
Сва се земља на 'Врачару тресе
Од јунака и од коњаника.
Откад Турци земљом господаре,
Таквог чуда није никад било,
Да се раја диже на оружје,
Да Београд стојни опасује,
Да град царски из топова туче!
Ал’ је зулум раји додијао,
Додијале аге и бегови,
Додијали јаничари клети,
Па је силну саставила војску,
Да се свети за зулуме тешке.
Пред војском је Петровићу Ђорђе
С побратимом Оганојем Главашем,
И са њима два добра јунака:
Једно Катић из Рогаче Јанко,
Друго соко Чарапићу Васа.
Има у њих шест хиљада војске,
Све то храбри момци шумадински
С Јасенице и са Лепенице,
Од Космаја и Авале града,
Што с Турцима кавгу заметнуше,
Палећ’ турске куле и паланке
И кидишућ’ на градове тврде.
Ту је кнеже Ваљевац Јакове
Са синовцем протопоп Матијом,
С Грбовићем и поп Луком храбрик;
А у њих је четири хиљаде
Све јунака ваљевских момака,
Из Тамнаве и Посавља равна,
Који ’но су Шабац задобили;
Па сад вуку два топа гвоздена,
Носе доста праха и олова,
И ђулади, за топове храну,
Те да руше београдске куле.
Ту је Милан од Рудника града,
А са њиме и Мутап и Ломо,
И уза њих три хиљаде војске
Рудничана и Гружана храбрих,
С којима су Рудник задобили
И из Чачка изагнали Турке.
Ту бимбаша Стојковић Миленко
И са њиме Петар из Добриње,
И Ресавац Синђелићу Стева;
А у њих је три хиљаде војске,
Све соколи браничевски момци
И ресавски на гласу јунаци,
Који ’но су Турке одагнали,
Са Мораве и од Пожаревца.
Згодно Ђорђе наредио војску
И Београд тврдо опасао:
Од Дунава до на врх Врачара,
Од Врачара па до воде Саве,
Све до ушћа Топчидерске реке;
Љуто Срби притеснили Турке,
Из града им маћи не дадоше.
Кад видеше грађани ерлије,
Занатлије и цареви Турци,
Шта их чека у опсади љутој,
Потекоше паши Хасан-паши,
Па овако њему говораху:
„Честит’ пашо! Зло смо дочекали
Од дахија и од јаничара,
Што нам царску узбунише рају,
Да Београд раја опасује
И град царски из топова туче!
Што ће рећи царе у Стамболу,
Што ли царе, што л’ царски већили?
Но чу ли нас, пашо Хасан-пашо!
Ваља нама придобити рају,
С дахијама рају измирити,
Пак са рајом мирно живовати,
Јер зло добра донети нам неће“.
Хоће паша да се мири с рајом,
Хоће паша и ерлије Турци,
Али неће проклете дахије:
У своју се силу поуздаше,
А у војску бесних јаничара
И опаку војску крџалија,
Што не знају за Бога и душу;
Пак на пашу љуто кидисаше,
Везаше му и ноге и руке,
Па стрпаше у Небојшу кулу.
Тад дахије овладаше градом,
Опремише свуколику војску,
истакоше топове на граду,
Да разгоне око града рају.
Што бијаху до две гује љуте,
Фочић ага и Кучук Алија,
Из града су често испадали
И на српску кидисали војску.
Најпре они опремише шајке
И по мраку потрпаше војску,
Да их Срби не би опазили;
Уза Саву шајке потераше,
Привукоше с’ зелену врбљаку
Поред ушћа Топчидерске реке;
Ту уд’рише на Ваљевце храбре.
Ал’ их они сложно дочекаше,
Плану огањ из танких пушака,
Поздрави их из топова прота;
Бију Срби јаничаре клете,
Од њих грдних починише јада!
Устукнуше јаничари Турци,
Смоташе се за густим врбљаком,
Под врбљаком шајке дохватише,
Низа Саву брже утекоше.
Много пута на Врачар изиђу,
Те кидишу на српске шанчеве,
Ал’ их лоша срећа сустизала:
С једне стране из Рогаче Јанко,
А са друге и Мутап и Ломо,
Дочекују за бусијом Турке,
Дочекују огњем и оловом,
Пак се Турци лепо проводише:
Лешинама Врачар засејаше.
А кад пођу друмом од Стамбола,
Ту тек на зло наилазе грдно:
На јунака Станоја Главаша
И сокола Чарапића Васу.
У њих много оклевања нема:
Плотун један оборе на Турке,
Па поваде оштре јатагане
И к’о олуј јурише у Турке,
Па их гоне по пољу широку
И русе им одсецају главе;
Беже Турци безобзирце граду,
За бедеме с’ тврде заклањају
И капије градске затварају.
Кад видеше проклете дахије,
Да ј’ у раје силовита војска,
Дахије се грдно препануше:
Хоће они да се мире с рајом;
Брже ваде пашу из Небојше,
Не би ли их паша измирио;
Шаљу Ђорђу хитре поклисаре
И дају му своју веру тврду,
Да ће одсад добри бити раји;
Ал’ се Срби мирит’ не хтедоше:
Ко Турчину може веровати,
Ко Турчину, ко ли мрку вуку?
Тад у Земун шаљу поклисаре
Ћесареву ђенерал’ Џенеју,
Њега моле да их с рајом мири;
Ал’ се Срби мирит’ не хтедоше,
Док је једног у граду дахије.
То дахије љуто забринуло,
Намах своје сакупише веће,
Те већају, што ће и како ће;
Све мислише, на једно смислише:
Да се моле цару у Стамболу;
Па му ситну књигу накитише,
У књизи му ’вако говораху:
„Султан-царе, наше јарко сунце!
Ил’ не чујеш, или ти не хајеш,
Где се српска побунила раја
И на цара подигнула војску?
Пред рајом је хајдук понајљући,
Онај Црни из Тополе Ђорђе,
Који ’но је диг’о Шумадију,
Потукао баше и субаше,
Попалио све турске паланке,
И сагнао у градове Турке!
Пак да чујеш, што вероват’ нећеш:
Води Ђорђе рају и топове
Те он твоје отимље градове!
Београд је с војском опасао,
Довукао немачке топове,
Па га Ђорђе бије без престанка;
А у нас је мало добре војске,
Мало војске, мало и џебане,
Бранити га више не можемо.
Аман, царе, ако Бога знадеш!
Брже шаљи по избору војску,
Да градове очувамо царске
И казнимо непокорну рају.
И ако смо твоји одметници,
Ми смо, царе, твоји заменици;
А ево ти наше вере тврде:
Одсада смо твоје верне слуге,
Твоје ћемо слушат’ заповеди“.
Оде књига цару у Стамболу.
Стадоше се Срби опремати,
Да Београд отму од Турака;
Пак је Ђорђе наредио војску,
Београду војску примакнуо,
А војводам’ Ђорђе наређује,
Где ће који на град ударити
И капије тврде придобити.
Док ево ти књиге шаровите,
Стиже ферман од Стамбола града,
У њем’ царе ’вако Ђорђу пише:
„Не диж’, Ђорђе, на Београд војску,
Већ причекај од Босне везира,
Бећир-пашу мојега већила,
Он ће српску прихватити рају,
Од дахија рају избавити“.
А кад Ђорђе ферман проучио,
Нимало му мило не бијаше,
У турску се веру не уздаше;
Ал’ се њему на ино не може,
Већ он чека од Босне везира.
Мало време затим потрајало,
Дође везир из Босне поносне
И доведе три хиљаде војске.
Лепо га је Ђорђе дочекао,
Дочекао код Белијех Вода,
Дочека га с почастима царским,
Како с’ царском пристоји већилу;
Па овако њему беседио:
„Бећир-пашо, честити везиру!
Није раја на цара устала,
Ни на цара, ни на царске Турке,
Већ на своје грдне зулумћаре,
На дахије и на јаничаре,
Који рају ојадише љуто;
Раја хоће зулумћарске главе;
А ти, пашо, како ти је драго:
Ако л’ ћеш нам бити у помоћи,
На град ћемо узаједно поћи
И похватат’ одметнике царске,
Одметнике, рајине крвнике;
Ако л’ хоћеш у њихово друштво,
Ено теби Београда стојна,
А ми ћемо с рајом како знамо,
Како пашо знамо и умемо:
Овако се живети не може,
Јер је душа у подгрлац дошла
Од зулума проклетих дахија“.
Гледа везир да умири рају.
Ја кад чуше у граду дахије,
Да је дош’о везир Бећир-паша,
Да је дош’о и довео војску
И са Ђорђем веру притврдио,
Дахије се љуто препануше,
Па не часе часа ниједнога,
У по ноћи крадом измакоше,
На шајкама они побегоше
Низ Дунаво, Адакалу граду.
Везир с војском у Београд уђе.
А кад виде Петровићу Ђорђе,
Да ће њему умаћ’ зулумћари,
Брже зове Стојковић Миленка,
Па Миленку Ђорђе наређује,
Да издвоји поуздане момке
И похита Адакалу граду,
Да му живе похвата дахије,
Ил’ донесе зулумћарске главе.
Намах скочи бимбаша Миленко,
Изабрао тридесет момака,
Право оде Адакалу граду,
А у конак Реџеп-Ибрахима,
Где ’но беху проклете дахије.
Ту с момцима конак опасао,
Па дахије зове на предају;
Но дахије с’ предат’ не хтедоше,
Већ на Србе своје пушке пале.
Онда момци сложно навалише,
Зулумћаре онде погубише
И русе им одсекоше главе,
Па донеше на Врачар у логор.
Хвала Богу, хвала јединоме!
Веселе се Срби на Врачару,
Јер нестаде клетих зулумћара:
Аганлије и Кучук-Алије,
Мемед-аге и Муле Јусуфа,
Који српској дојадише раји.
- ↑ Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.