Opsada Beograda i pogubljenje dahija
(April—juli 1804.)
Mili Bože, na svemu ti hvala!
Da li grmi, da l’ se zemlja trese?
Da l’ sevaju nad Vračarom munje?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Nit’ sevaju nad Vračarom munje,
Već to raja Vračar posednula
I Beograd stojni opasala,
Zatvorila u gradu dahije,
Zatvorila zulumćare klete,
Pa ih bije i danju i noću:
Seva oganj iz tankih pušaka,
Grme gromi iz topova teških,
Sva se zemlja na 'Vračaru trese
Od junaka i od konjanika.
Otkad Turci zemljom gospodare,
Takvog čuda nije nikad bilo,
Da se raja diže na oružje,
Da Beograd stojni opasuje,
Da grad carski iz topova tuče!
Al’ je zulum raji dodijao,
Dodijale age i begovi,
Dodijali janičari kleti,
Pa je silnu sastavila vojsku,
Da se sveti za zulume teške.
Pred vojskom je Petroviću Đorđe
S pobratimom Oganojem Glavašem,
I sa njima dva dobra junaka:
Jedno Katić iz Rogače Janko,
Drugo soko Čarapiću Vasa.
Ima u njih šest hiljada vojske,
Sve to hrabri momci šumadinski
S Jasenice i sa Lepenice,
Od Kosmaja i Avale grada,
Što s Turcima kavgu zametnuše,
Paleć’ turske kule i palanke
I kidišuć’ na gradove tvrde.
Tu je kneže Valjevac Jakove
Sa sinovcem protopop Matijom,
S Grbovićem i pop Lukom hrabrik;
A u njih je četiri hiljade
Sve junaka valjevskih momaka,
Iz Tamnave i Posavlja ravna,
Koji ’no su Šabac zadobili;
Pa sad vuku dva topa gvozdena,
Nose dosta praha i olova,
I đuladi, za topove hranu,
Te da ruše beogradske kule.
Tu je Milan od Rudnika grada,
A sa njime i Mutap i Lomo,
I uza njih tri hiljade vojske
Rudničana i Gružana hrabrih,
S kojima su Rudnik zadobili
I iz Čačka izagnali Turke.
Tu bimbaša Stojković Milenko
I sa njime Petar iz Dobrinje,
I Resavac Sinđeliću Steva;
A u njih je tri hiljade vojske,
Sve sokoli braničevski momci
I resavski na glasu junaci,
Koji ’no su Turke odagnali,
Sa Morave i od Požarevca.
Zgodno Đorđe naredio vojsku
I Beograd tvrdo opasao:
Od Dunava do na vrh Vračara,
Od Vračara pa do vode Save,
Sve do ušća Topčiderske reke;
Ljuto Srbi pritesnili Turke,
Iz grada im maći ne dadoše.
Kad videše građani erlije,
Zanatlije i carevi Turci,
Šta ih čeka u opsadi ljutoj,
Potekoše paši Hasan-paši,
Pa ovako njemu govorahu:
„Čestit’ pašo! Zlo smo dočekali
Od dahija i od janičara,
Što nam carsku uzbuniše raju,
Da Beograd raja opasuje
I grad carski iz topova tuče!
Što će reći care u Stambolu,
Što li care, što l’ carski većili?
No ču li nas, pašo Hasan-pašo!
Valja nama pridobiti raju,
S dahijama raju izmiriti,
Pak sa rajom mirno živovati,
Jer zlo dobra doneti nam neće“.
Hoće paša da se miri s rajom,
Hoće paša i erlije Turci,
Ali neće proklete dahije:
U svoju se silu pouzdaše,
A u vojsku besnih janičara
I opaku vojsku krdžalija,
Što ne znaju za Boga i dušu;
Pak na pašu ljuto kidisaše,
Vezaše mu i noge i ruke,
Pa strpaše u Nebojšu kulu.
Tad dahije ovladaše gradom,
Opremiše svukoliku vojsku,
istakoše topove na gradu,
Da razgone oko grada raju.
Što bijahu do dve guje ljute,
Fočić aga i Kučuk Alija,
Iz grada su često ispadali
I na srpsku kidisali vojsku.
Najpre oni opremiše šajke
I po mraku potrpaše vojsku,
Da ih Srbi ne bi opazili;
Uza Savu šajke poteraše,
Privukoše s’ zelenu vrbljaku
Pored ušća Topčiderske reke;
Tu ud’riše na Valjevce hrabre.
Al’ ih oni složno dočekaše,
Planu oganj iz tankih pušaka,
Pozdravi ih iz topova prota;
Biju Srbi janičare klete,
Od njih grdnih počiniše jada!
Ustuknuše janičari Turci,
Smotaše se za gustim vrbljakom,
Pod vrbljakom šajke dohvatiše,
Niza Savu brže utekoše.
Mnogo puta na Vračar iziđu,
Te kidišu na srpske šančeve,
Al’ ih loša sreća sustizala:
S jedne strane iz Rogače Janko,
A sa druge i Mutap i Lomo,
Dočekuju za busijom Turke,
Dočekuju ognjem i olovom,
Pak se Turci lepo provodiše:
Lešinama Vračar zasejaše.
A kad pođu drumom od Stambola,
Tu tek na zlo nailaze grdno:
Na junaka Stanoja Glavaša
I sokola Čarapića Vasu.
U njih mnogo oklevanja nema:
Plotun jedan obore na Turke,
Pa povade oštre jatagane
I k’o oluj juriše u Turke,
Pa ih gone po polju široku
I ruse im odsecaju glave;
Beže Turci bezobzirce gradu,
Za bedeme s’ tvrde zaklanjaju
I kapije gradske zatvaraju.
Kad videše proklete dahije,
Da j’ u raje silovita vojska,
Dahije se grdno prepanuše:
Hoće oni da se mire s rajom;
Brže vade pašu iz Nebojše,
Ne bi li ih paša izmirio;
Šalju Đorđu hitre poklisare
I daju mu svoju veru tvrdu,
Da će odsad dobri biti raji;
Al’ se Srbi mirit’ ne htedoše:
Ko Turčinu može verovati,
Ko Turčinu, ko li mrku vuku?
Tad u Zemun šalju poklisare
Ćesarevu đeneral’ Dženeju,
Njega mole da ih s rajom miri;
Al’ se Srbi mirit’ ne htedoše,
Dok je jednog u gradu dahije.
To dahije ljuto zabrinulo,
Namah svoje sakupiše veće,
Te većaju, što će i kako će;
Sve misliše, na jedno smisliše:
Da se mole caru u Stambolu;
Pa mu sitnu knjigu nakitiše,
U knjizi mu ’vako govorahu:
„Sultan-care, naše jarko sunce!
Il’ ne čuješ, ili ti ne haješ,
Gde se srpska pobunila raja
I na cara podignula vojsku?
Pred rajom je hajduk ponajljući,
Onaj Crni iz Topole Đorđe,
Koji ’no je dig’o Šumadiju,
Potukao baše i subaše,
Popalio sve turske palanke,
I sagnao u gradove Turke!
Pak da čuješ, što verovat’ nećeš:
Vodi Đorđe raju i topove
Te on tvoje otimlje gradove!
Beograd je s vojskom opasao,
Dovukao nemačke topove,
Pa ga Đorđe bije bez prestanka;
A u nas je malo dobre vojske,
Malo vojske, malo i džebane,
Braniti ga više ne možemo.
Aman, care, ako Boga znadeš!
Brže šalji po izboru vojsku,
Da gradove očuvamo carske
I kaznimo nepokornu raju.
I ako smo tvoji odmetnici,
Mi smo, care, tvoji zamenici;
A evo ti naše vere tvrde:
Odsada smo tvoje verne sluge,
Tvoje ćemo slušat’ zapovedi“.
Ode knjiga caru u Stambolu.
Stadoše se Srbi opremati,
Da Beograd otmu od Turaka;
Pak je Đorđe naredio vojsku,
Beogradu vojsku primaknuo,
A vojvodam’ Đorđe naređuje,
Gde će koji na grad udariti
I kapije tvrde pridobiti.
Dok evo ti knjige šarovite,
Stiže ferman od Stambola grada,
U njem’ care ’vako Đorđu piše:
„Ne diž’, Đorđe, na Beograd vojsku,
Već pričekaj od Bosne vezira,
Bećir-pašu mojega većila,
On će srpsku prihvatiti raju,
Od dahija raju izbaviti“.
A kad Đorđe ferman proučio,
Nimalo mu milo ne bijaše,
U tursku se veru ne uzdaše;
Al’ se njemu na ino ne može,
Već on čeka od Bosne vezira.
Malo vreme zatim potrajalo,
Dođe vezir iz Bosne ponosne
I dovede tri hiljade vojske.
Lepo ga je Đorđe dočekao,
Dočekao kod Belijeh Voda,
Dočeka ga s počastima carskim,
Kako s’ carskom pristoji većilu;
Pa ovako njemu besedio:
„Bećir-pašo, čestiti veziru!
Nije raja na cara ustala,
Ni na cara, ni na carske Turke,
Već na svoje grdne zulumćare,
Na dahije i na janičare,
Koji raju ojadiše ljuto;
Raja hoće zulumćarske glave;
A ti, pašo, kako ti je drago:
Ako l’ ćeš nam biti u pomoći,
Na grad ćemo uzajedno poći
I pohvatat’ odmetnike carske,
Odmetnike, rajine krvnike;
Ako l’ hoćeš u njihovo društvo,
Eno tebi Beograda stojna,
A mi ćemo s rajom kako znamo,
Kako pašo znamo i umemo:
Ovako se živeti ne može,
Jer je duša u podgrlac došla
Od zuluma prokletih dahija“.
Gleda vezir da umiri raju.
Ja kad čuše u gradu dahije,
Da je doš’o vezir Bećir-paša,
Da je doš’o i doveo vojsku
I sa Đorđem veru pritvrdio,
Dahije se ljuto prepanuše,
Pa ne čase časa nijednoga,
U po noći kradom izmakoše,
Na šajkama oni pobegoše
Niz Dunavo, Adakalu gradu.
Vezir s vojskom u Beograd uđe.
A kad vide Petroviću Đorđe,
Da će njemu umać’ zulumćari,
Brže zove Stojković Milenka,
Pa Milenku Đorđe naređuje,
Da izdvoji pouzdane momke
I pohita Adakalu gradu,
Da mu žive pohvata dahije,
Il’ donese zulumćarske glave.
Namah skoči bimbaša Milenko,
Izabrao trideset momaka,
Pravo ode Adakalu gradu,
A u konak Redžep-Ibrahima,
Gde ’no behu proklete dahije.
Tu s momcima konak opasao,
Pa dahije zove na predaju;
No dahije s’ predat’ ne htedoše,
Već na Srbe svoje puške pale.
Onda momci složno navališe,
Zulumćare onde pogubiše
I ruse im odsekoše glave,
Pa doneše na Vračar u logor.
Hvala Bogu, hvala jedinome!
Vesele se Srbi na Vračaru,
Jer nestade kletih zulumćara:
Aganlije i Kučuk-Alije,
Memed-age i Mule Jusufa,
Koji srpskoj dojadiše raji.
- ↑ Sr. J. Stojković: "Nova Srbijanka-Borbe za oslobođenje 1804-1815", Beograd, 1927.