Расла јела насред Сарајсва,
Под њом сједи Сарајлија Мујо,
На руке му двије јаранице:
Једно ми је була удовица,
А друго је под прстен ђевојка; 5
Стаде мишљет' Сарајлија Мујо:
Ал' ће љубит' булу удовицу,
Али ону под прстен ђевојку.
Ма говори була удовица:
„Боље злато на пола тргато, 10
„Него сребро из нова ковато."
Све мислио, на једну смислио,
Стаде љубит' булу удовицу.
Љуто куне под прстен ђевојка:
„Сарајево, огњем изгорјело! 15
„Што у тебе зли закон постаде!
„Да се љубе буле удовице,
„Остављају под прстен ђевојке! —
„А ох јадан, Сарајлија Мујо!
„Залуду ти моје говорење: 20
„„Не пиј воде, не љуб' удовице,
„„Јер је вода свака грозничава,
„„Удовица свака самовољна;
„„Нег' пиј винце, а љуби ђевојке:
„„Од винца је лице руменије, 25
„„Од ђевојке срце веселије.""
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 337-338.
