Зачух вилу у дубрави, ђе пјесне поје
Вргох око у дубрави, зазрех јој круне
И вилине русе косе цвијећа пуне,
И рекох јој: дођ' до мене, жуђење моје!
Приђе мене, долетнула к'о стр'јела перна, 5
Рукама ме загрлила, вила госпођа,
Слађи ми је пољуб дала, слађи од меда,
А ја њојзи рајски локој, живот умрли.
Други дође иза њега, препроси му је.
Ста се кајат' младо момче након трећи дан, 10
Удара се уз кољено: ајме си мене!
Учини ли ко у свијет, што учиних ја?
Што не сковах златне кључе да је затварам!
На весели Ђурђев данак да је отварам,
Од комаре до џардина да се прошетам, 15
Да је огрије жарко сунце вилу и њега.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 269-270.
