Расла Мара у мајке једина,
Испроси је Ерцеже Стеване,
Испросио и јабуку дао.
Ал' беседи јединица Мара:
"Ао старице, моја мила мајко, 5
"У з'о час ме за Ерцега дала,
"Ерцег кажу да је пијаница,
"Пијаница и дербеденица,
"Та ди пије онде и ноћива;
"Већ ме не дај за Ерцега, мајко." — 10
"Како ћу те ја не дати, Маро,
"Ерцег ће нам са сватови доћи?"
Ал' беседи јединица Мара:
"Кад ће Ерцег са сватови доћи,
"Изнеси ме прид двор на сунашце, 15
"Пак ме покри тананим поковом,
"Пак ти кукај кано кукавица,
"И привијај кано ластавица,
"Да би ме се Ерцег окануо."
То је мајка Маре послушала. 20
Изнела је прид двор на сунашце,
Покрила је тананим покровом.
Она кука кано кукавица,
А привија кано ластавица.
Ал' кад дође Ерцег са сватови, 25
Изилази лепе Маре мајка:
"Ао Ерцеже, зете несуђени,
"Лепа т' Маре јошт синоћ умрла."
Онда скочи Ерцеже Стеване,
Па јој меће руку у недарца, 30
И у руку зелену јабуку,
Да би му се Мара разабрала;
Нит' се прену нит' се трену Мара.
Оде Ерцег у гору зелену,
И увати змију шаровиту, 35
И меће је Мари у недарца,
Да би л' му се Мара разабрала;
Нит' се прену нит' се трену Мара.
Он наложи огањ ватру живу,
Не би л' му се разабрала Мара; 40
Нит' се прену нит' се трену Мара.
Оде Ерцег кући без девојке.
Ал' беседи лепе Маре мајка:
"Ао Маро, моје дете драго,
"Које муке понајтеже бише?" — 45
"Ао старице, моја мила мајко,
"Оћу тебе право казивати:
"Кад ми метну руку у недарца,
"Мало ти се не насмија мајко,
"Кад ми метну змију шаровиту, 50
"Као канда ми ладан ветар дуну,
"Кад наложи огањ ватру живу,
"Озбиљом сам била обумрла."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 375-376.
