Под оном гором зеленом
А под планином високом
Врани се коњи играху.
Од игре, које играху,
Сребрна седла ломљаху, 5
Злаћене узде кидаху,
А бритке сабље ломљаху.
На далек' ђе се справљаху
По ћерцу бана Јована,
По љуби цара Шћепана: 10
Кад свати за њу иђаху,
Зелене вишње тргаху,
На коња неви даваху,
Нева их лиском просипље.
На коња љуто цмиљаше, 15
Али је ћеши за'вица,
Шћепана цара сестрица,
Овако њојзи говори:
„Невјесто, што ми цмилујеш?
„Мене су даље водили: 20
„Када су за ме ходили,
„Зелене вишње садили;
„Кад су се са мном враћали,
„Зорене вишње тргали.
„Зорене и презорене, 25
„На коња мене давали."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 319-320.
