Опет то, али друкчије (Вук 747)

Извор: Викизворник


Опет то, али друкчије

Весео иде Иван бан,
Весео иде на диван,
Невес'о дома долази;
Пита га сестра Јелица:
„Тако ти Бога, Иван-бан! 5
„Весео идеш на диван,
„Невес'о дома долазиш?"
Иван бан сестри беседи:
„Ој сестро моја Јелице!
„Како ћу бити весео, 10
„Кад сам се јуче кладио
„Са оним младим Лауш-бан
„О мога коња дората,
„О моју сабљу очину.
„У њој је име очино; 15
„О триста жути дуката,
„Да те ја не смем послати
„Кроз Бршљан гору зелену
„На ону воду студену,
„Да ладне воде заитиш, 20
„Да ће те младу познати,
„Оће те младу љубити?"
Јелица брацу говори:
„Тако ти Бога, Иване!
„Иване, брате рођени! 25
„Купуј ми руо јуначко:
„На главу калпак самурли,
„Паши ми сабљу очину,
„Седлај ми коња дората,
„Мећи ми калпак на главу, 30
„За калпак перје велико,
„И дај ми триста дуката."
Опреми ми се Јелица:
Обуче руо јуначко,
На главу калпак самурли, 35
За калпак перје велико,
Припаса сабљу очину,
Поседе коња дората,
Па оде право у гору,
Кроз Бршљан гору зелену 40
На ону воду студену;
Али на води Лауш-бан
И чека Јелу Ивину.
Ивана бана сестрицу:
Кад га је Јела видела, 45
А она коња разигра,
На очи калпак намиче,
Божју му помоћ назива:
„Божја ти помоћ, Лауш-бан!
„Кога ти чекаш у гори 50
„Код ове воде студене?"
Лауш бан њојзи беседи:
„Ја чекам лепу Јелицу,
„Ивана бана сестрицу."
Кад Јела речи разабра, 55
Подигла калпак са чела,
Гротом се млада насмеја;
Лауш бан не мож' да позна,
Јела је мудра премудра,
Па она бану беседи: 60
„Тако ти Бога, Лауш-бан!
„Рад би се јунак женити,
„Би л' мог'о Јелу видети?
„Рад би је јунак просио."
Лауш-бан Јели говори: 65
„Прођи се, брате незнани!
„Не мо'ш је младу видети,
„Камо л' за љубу добити."
Опет га Јела запита:
„Тако ти Бога, Лауш-бан! 70
„Оће ли Јела заиста
„У Бршљан гору зелену
„На ону воду студену,
„Да ладне воде заити?"
Лауш-бан Јели говори: 75
„Ја сам је до сад чекао."
Тад' Јела бану беседи:
„Дајдер ми ону тиквицу,
„Да ладне воде заитим
„И бело лице умијем." 80
Лауш-бан даде тиквицу,
Јелица воде заити,
Пак бело лице умива;
Лауш-бан шњоме беседи,
Па не мож' Јелу да позна, 85
Јела се томе смејала.
Па свога коња разигра,
Потрже сабљу очину,
На њој је име очино;
Лауш-бан не мож' да позна. 90
Опет му Јела беседи:
„Тако ти Бога, Лауш-бан!
„Води ме сестри Ивиној,
„Не би л' је младу видео,
„Мож' да ће поћи на сусрет; 95
„Ако ли тога не буде,
„А ја ћу кога молити,
„Нека ме бану одведе;
„Даћу му триста дуката."
Кад Лауш речи разабра, 100
Јели се смерно поклони:
„Ја ћу те, брате, одвести."
Води је двору Ивином,
А кад су били у дворе,
Скочила с коња Јелица, 105
Ивана бана сестрица.
Лауш се бану поклања.
Гротом се њему насмеја:
„Тако ти Бога, Лауш-бан!
„Ниси ме мог'о познати 110
„По моме коњу дорату,
„По мојој сабљи очиној.
„На њој је име очино;
„По мојим чарним очима,
„По мојим белим рукама?" 115
Беседи њојзи Лауш-бан:
„Није ми жао дората,
„Ни твоје сабље очине,
„Ни твоји црни очију,
„А камол' триста дуката; 120
„Већ ми је жао срамоте,
„Што ме ти данас превари."

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 604-608.