Опет невјера љубе Грујичине (САНУ3)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Опет невјера љубе Грујичине

0001 Шатор пење Грујо Радивојнић
0002 На широки цареви друмови,
0003 Собом води дијете Стевана.
0004 Ал’ је Грују санак савладао,
0005 Па беседи малену Стевану:
0006 „Драго д’јете, малени Стеване,
0007 Заиграј се игром и јабуком,
0008 Па погледај горе од Будима─
0009 Кад опазиш Турке јаничаре,
0010 Ти пробуди твога бабу Грују!”
0011 Со тим леже санак боравити.
0012 Заигра се дијете Стеване,
0013 Он се игра, а често погледа
0014 Тамо горе од града Будима.
0015 Кад једаред Будиму погледа,
0016 Од Будима магла се подгила.
0017 Тад беседи малени Стеване,
0018 Беседио својој милој мајци:
0019 „Је ли оно магла од Будима
0020 Ил’ су оно Турци јаничари?”
0021 Вели њему на то мила мајка:
0022 „Не будали, дијете Стеване,
0023 Нису оно Турци јаничари,
0024 Већ је оно магла од Будима!”
0025 Па му даје бурму позлаћену:
0026 „Узми, д’јете, бурму позлаћену,
0027 Па се играј игром свакојаком!”
0028 Д’јете игра, а очице трза,
0029 Па погледа горе ка Будиму,
0030 И говори својој милој мајци:
0031 „Није, мајко, магла од Будима,
0032 Већ су оно Турци јаничари!”
0033 Удари га руком по образу
0034 И три зуба у грло сасу му,
0035 Јошт му не да заплакат’ нејаку.
0036 Ал’ дођоше Турци јаничари.
0037 Тад говори љуба Грујичина:
0038 „Ој Бога вам, Турци јаничари,
0039 Дајте мени свилене литаре!”
0040 Љуба веже Грују господара.
0041 Кад је Груји руке савезала,
0042 Њега воде Турци јаничари
0043 И свежу га себи уз коњица,
0044 Покрај Грује дијете Стевана.
0045 Везан Грујо дјетету говори:
0046 „Мој Стеване, тешко дочекани,
0047 Зашт’ ме ниси пробудио, сине?”─
0048 „Тео сам те пробудити, бабо,
0049 Тео сам те, ал’ не даде мајка,
0050 Удара ме по образу руком,
0051 Три ми зуба у грло сасула.”─
0052 „Зашт’ ме плачем пробудио ниси?”─
0053 „Не да мени заплакати мајка!”
0054 Ту се Турци сташе разметати─
0055 Једни веле: „Ајд’ Мари меани!”
0056 Други веле: „Ситници меани!”
0057 Ал’ им вели Грујо Радивојнић:
0058 „Ајдемо ми Марици меани,
0059 У Марице добра вина кажу!”
0060 То су Турци једва дочекали,
0061 Па се шећу Марици механи.
0062 Кад је Мара госте угледала
0063 И међ’ њима савезана Грују,
0064 Гледа преко Мара на Грујицу,
0065 А Грујица очима обара
0066 Да се не би Турци досетили.
0067 Носи Мара вина и ракије,
0068 У њег’ меће сваког бенџерлука,
0069 Груји носи вино без ракије.
0070 Кад је Мара Турке савладала,
0071 Турци лежу санак боравити.
0072 Ал’ беседи љуба Грујичина:
0073 „Ако ћ’ лећи Турком међ’ двојицу,
0074 Другима ће свима жао бити;
0075 Ја ћу лећи вама чело главе!”
0076 Леже љуба Турком чело главе.
0077 Кад је Турке санак савладао,
0078 Анџар носи крчмарица Мара,
0079 Па одреши дијете Стевана,
0080 Стево дреши на баби литаре ─
0081 Не дреши ји к’о што су везани,
0082 Већ ји сече преко и упреко;
0083 Колико ји д’јете сасецало,
0084 Толиок је истргао Грујо.
0085 Кад то вид’ла љуба Грујичина,
0086 Беседила Турком јаничаром:
0087 „Горе вама, Турци јаничари,
0088 Горе вама и горе меника,
0089 Зље га сјели и вино попили,
0090 А јошт горе санак боравили!”
0091 Грујо ради, не пропушта време,
0092 Учас јунак јуриш учинио,
0093 Од стотине турски јаничара
0094 Грујо справи двјеста полутина!
0095 Стаде љуба у гору бјежати,
0096 Сустиже је Грујо на коњицу,
0097 Намаза је вином и ракијом,
0098 Запали јој косу повр главе.
0099 Кад догоре до очију чарни,
0100 Груји вели љуба у пламену:
0101 „Зар ти није жао ни очију,
0102 Млого су те пути изгледале?”
0103 Грујо љуби јаран одговара:
0104 „Више Турке него ли менека!”
0105 Кад догоре до лица бијела:
0106 „Зар ти није жао б’јела лица,
0107 Млого си га пути пољубио?”─
0108 „Више турци него Грујо, курво!”
0109 Кад догоре до руку бијели:
0110 „Зар ти није жао руку б’јели,
0111 Млого су те загрлиле млада?”─
0112 „Више Турке него мене, курво!”
0113 Кад догоре до бијели дојки:
0114 „Зар ти није жао б’јели дојки,
0115 Млого су ти задојиле сина?”─
0116 „Нека гору, огњем изгориле!”
0117 Јошт се љуба полумртва клела:
0118 „Тако треба, не било ме мајци!
0119 Која љуба кроз горицу прође,
0120 Нека мени до огњишта дође
0121 Да јој кажем, а она по св’јету
0122 Како правда љубе наказује
0123 Које газе вјеру завјештану
0124 Под превљезом пред светим олатом!”



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.