Бостањ сади прелијепа Маре,
У бостању свакога цвијећа,
Сваком Мара цв’јеће намјењива:
Свекру сади стручак босиока,
А свекрви дробне мачуране, 5
Ђеверима киту гаронфана,
Заовама румене ружице.
Тудар паса челебија Васо,
Не могаше пута двору наћи,
Од појаса ноже извадио, 10
Све цвијеће покосио с реда.
Када виђе прелијепа Маре,
Љуто куне, и невоља јој је:
„Ко је мене бостањ поарао,
Брзо му у вијенце вила!” 15
А зачула мнада Васа мајка:
„Која кучка куне Васа мога,
Брзо мене у дворове дошла!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 5.
