Опет зла свекрва

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Биле су двије сироте без оца и матере. Стојећи један дан на прозору виде, ђе испред њихове куће прође царев син, па ће рећи млађа: "Ах лијеп ли је они царев син! да ме хоће узети за жену, родила бих му сина и шћер на један пут са златнијема звијездама на челу". Ово некако дочује царев син, па они час отиде и ову ђевојку вјенча, па шњоме дома. Он није имао оца, него само матер, врло опаку и злога срца, која кад сагледа сина и невјесту, наиједи се жестоко и стане корити сина, зашто је вјенчао ђевојку, која није њему прилика; али јој укор би зафајду, него почне мислити, како ће снаси својој крадимице до главе доћи, али ни то од сина не могаше. И тако ова млада царица затрудни, те њезин муж добави од некуда једну пророчицу и упита је, да му каже, шта ће му жена родити, а она му одговори: "Родиће ти заједно сина и шћер са златнијема звијездама на челу, него пази добро, да ти се од ње и од двоје ђеце што не догоди." Приђе него му се жена породи, дође некака преша овоме цареву сину да иде на војску, па бојећи се жени и ђеци дозове своју опаку матер и рече јој: "Заклињем те небом и земљом и свијем што је на свијету: чувај ми жену и оно што роди, доклен се ја вратим." Он отиде, и мало по том роди му жена наједанак сина и шћер са златнијема звијездама на челима, али матер његова на мјесто ово двоје ђеце подметне двоје мало штенади а ђецу од матере сакрије, затвори их у један ковчежић и добро запечативши да их једној слузи говорећи: "Хајде с овијем ковчежићем те га закопај у земљу у какој пустињи или утопи у ријеку каку; и ако то не учиниш што ти говорим, не долази ми већ на очи без свога ненаднога чуда." Слуга носећи ковчежић пустињом чу, ђе плачу ђеца, те полако отвори заклоп, кад види ово двоје ђечице као двије златне јабуке и на челима звијезде, ражали јој се, те их не шћедне закопати у земљу, него их баци у једну јажу од млина, па се врати дома и каже старој царици, да је закопала у земљу у једној дубрави, и она јој вјерује. Ону исту вечер затисне се окно од јаже и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад види звијезде им на челима, још се више зачуди, па дозове жену своју, а она ђецу подоји и стане их пазити као и своју рођену. Царев син дошавши с војске одмах упита матер, ђе му је жена и шта му је родила, а она му одговори: "Зло и наопако за тебе, синко! Она ти је родила двоје штенади, и ја их нијесам смјела од тебе убити или бацити, него нагнала сам твоју жену да их доји, доклен ти дођеш; и ено је затворене у тамници у гвожђу, и код ње су штенад, пак ти сад чини од ње што хоћеш." Кад ово чу царев син, смртни га зној допаде од велике туге и жалости, те полети с ножем у тамницу, да закоље и жену и штенад. А кад диже руку над њом да је посијече, разрика се жалосна му жена: "Ах за Бога! не убиј ме! ништа ти крива нијесам, него ме твоја мати ево оволико времена овђен у тамници заковала, и подметнула двоје штенади, а моју лијепу ђецу негђе обестрвила; него се смилуј на мене!" Царев син кад то чу, размисли и сажали се на њу, па стане испитивати и матер и све дворане, али не могаше ништа разабрати, него сви му кажу оно, што му је пасја мати налагала, и већ не знадијаше, шта ће да ради, или своју жену да закоље или да иде по свијету тражити своју ђецу. Оно двоје ђеце играјући се један дан по једној ливади прикаже им се један младић у бијелијем хаљинама са златнијем крилима – а ово је био анђео Божји – и рече им: "Хајте дома; ево вам ови штап, пак њиме штогођ вам буде потреба, куцните њиме те ћете имати. Тако ћете доћи у један град, те уљезите унутра, и ђе највиши двор видите, куцните овијем штапом у врата, те ће ви се врата сама отворити, па завичите: Ах, ђе си жалосна мајко наша? ђе си? изађи и дођи да нас изгрлиш а ми тебе; већ је вријеме." Брат и сестра послушаше и узевши штап отолен хајде хајде хајде, доклен их они штап до саме очине куће доведе, те како их је научио они анђео, тако и учинише: закуцнуше и завикаше, и на њихов глас отворише се врата, и они уљегоше у кућу. Али их у тај мах опази стара царица и познавши их препаде се, те брже боље смаче с прста од руке један прстен и натаче га на они штап, који имаше у рукама царев синчић, те он у они час занијемље, али сестра му кад то виђе, узе они штап и стресе с њега прстен, па удари стару повикавши: "Ти занијеми; а ти, брате мој, проговори." Те стара остаде нијема, а брат јој опет поче говорити. Ово све гледаше отац њихов, пак кад их зачуђен упита, ко су, они све кажу, како је и што је било, те он одмах извади им мајку из тамнице и узе је опет за своју жену заједно са синовима, а слугама заповједи, те матер његову затворе у једну бачву катрамом обливену и зажде је насред града.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 233–236.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.