Опет женитба Краљевића Марка али другчије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Опет женитба Краљевића Марка али другчије

Женио се Краљевићу Марко
Из далека краља Граорскога,
А далеко тридесет конака.
Он је имо до два нетјака,
Нетјака Луку и Илију, 5
Па је њима бесједио Марко:
„Бога вами до два нетијака,
„Нетијаче Лука и Илија!
„Шећите се краљу Граорскому,
„А далеко тридесет конака, 10
„У њега је ћерца јединица,
„Кад је била у коливци млада,
„За мене је наминио Марка,
„Просите је, хоће-л' моја бити.“
Кад то чула до два нетијака, 15
Нетјака Лука и Илија,
Сигураше добре коње своје,
Који с' били до девет година
У потаји у топлом подруму,
И за које нитко знао није; 20
Пак се шећу к свому уји Марку,
А њима је бесједио Марко:
„Кад дођете краљу Граорскому,
„А далеко тридесет конака,
„Ево вами стотину дуката, 25
„Изпросите лијепу дивојку,
„Липо ви њу мени прстенујте
„Обиљежје липо њојзи дајте,
„Обиљежја стотину дуката.“
Када они ричи разумили, 30
Они иду краљу Граорскому,
Они неиду, како који море,
Него иду, како коњи могу.
Кад дођоше краљу Граорскому,
С њим свакакав диван диванили. 35
Ал' бесједи Лука и Илија:
„Бог дао теби, ти Граорски краљу!
„Далеко је тридесет конака,
„Ево јесмо ми до тебе дошли,
„Немој да нам пути заман буду. 40
„Чули јесмо и људи нам кажу
„Да ј' у тебе ћерца јединица,
„Би-л' је мого нами поклонити,
„Поклонити ал' је Марку дати,
„Али Марку на мегдане поћи.“ 45
А непросе, ка' је Марко реко,
Него они силом краља страше.
Мисли краљу што би учинио,
Ал' је њему Иле бесједио:
„Што се јеси, краљу, замислио? 50
„Донеси нам вина и ракије,
„Да пијемо вина и ракије,
„Јер смо врло ожеднили, краљу,
„А од давна ми ти путујемо.“
Силом њима одговара краљу: 55
„Недам вами вина ни ракије,
„Нит ћу вами ћери поклонити,
„Нит за вашег' Краљевића дати.“
Онда просе, ка' је Марко реко.
Ал' дозива краљу великашу, 60
Он дозива своју вирну љубу,
И дозивље ћерцу јединицу,
Да диване, што би учинили,
Би-ли ћерцу за Марка удали.
Дивани му краљица госпоја: 65
„Бога теби, господине краљу!
„Ти је подај, кад је људи просе.“
Онда ћери краљу говорио:
„Бога теби, ћерце јединице!
„Хоћеш поћи, кад те људи просе?“ 70
А она је њему говорила:
„Ој бабајко, краљу господине!
„Кад ме дајеш, и ја хоћу поћи
„За млађана Краљевића Марка.“
Кад то чуо Лука и Илија, 75
Они јесу цуру изпросили,
Изпросили и прстеновали,
Обиљежја сто дуката дали.
Када они двору похитили
Онда њима краљу бесједио: 80
„Почекајте, моји пријатељи!
„Док напишем ситну књигу Марку.“
Туте они њега причекаше,
Док написа ситну књигу Марку.
У књизи је краљу бесједио: 85
„О мој зете, Краљевићу Марко!
„Купи свате, ајде по дивојку,
„Купи свата стотину јунака,
„А неводи двају нетијака,
„Нетјака Луке и Илије, 90
„Јер су они прежестоки људи,
„Неће вина да пију рујнога,
„Докле ћорде крвљу ненапоје“
Када краљу књигу написао,
Њима књигу он у шаке даде. 95
Када они–па књигу примили,
Коње јашу и дворима иду.
Све дан по дан дворима дођоше.
Кад дој'али коње до дворова,
Књигу дају баш у руке Марку. 100
Докле књигу прегледао Марко,
Књига му се срцу немилила,
Како књига, њему бесједила,
Да неводи двају нетјака,
Нетјака Луке и Илије, 105
Да неводи он њих у сватове,
Да с' у вину прежестоки људи,
Да непију рујенога вина,
Докле ћорде крвљом ненапоје.
Купи Марко кићене сватове, 110
А незове двају нетјака.
Долази му сестрица једина:
„Ој ти Марко, брате мој једини!
„Али си се поолио, Марко,
„Ђе се тако издалека жениш, 115
„Из далека краља Граорскога,
„Кад незовеш двају нетјака.“
Ал' је Марко сестри говорио:
„Ој бога ти, сестрице једина!
„Ја њих двају позвати несмидем, 120
„Јере ми је ево писо краљу,
„Да незовем двају нетјака,
„Да с' у вину прежестоки људи,
„Да непију рујенога вина
„Докле ћорду крвљом ненапоје.“ 125
Липо њему сестра бесједила:
„Купи свате, што год боље мореш.“
Она оде свом' бијелом' двору,
Па говори Матулану слуги:
„Матулане, вирна слуго моја! 130
„Ти га ајде у горицу црну,
„К мом' дјетету Мили чобанину;
„Далеко ће те угледати Миле,
„А ближе ће тебе сусретати.“ –
Па он оде у горицу црну. 135
Далеко га Миле угледао,
А ближе је њега сусретао,
Па је њему Миле бесједио:
„Матулане, вирна слуго моја!
„Ал' је моја кула запаљена, 140
„Али су ми браћа у завадњи,
„Али ми је на умору мајка?“
Матулан му слуга говорио:
„Није твоја кула запаљена,
„Нити су ти браћа у завадњи, 145
„Него ти је на умору мајка,
„Ајде бље свом' билому двору,
„Неби-л' живу ти затеко мајку.“
Иде Миле бијелому двору,
Далеко га угледала мајка, 150
А ближе је њега сусретала.
Кад дошао он до куле своје,
Онда својој кули говорио:
„Мили боже, чудна ускакања
„И скакања с ове наше куле!“ 155
Па 'нда своју он питао мајку:
„Ој старице, стара моја мајко!
„Је-ли теби глава облакшала?“ –
„Синоћ ми је глава облакшала;
„Већ ћеш ићи ујцу у сватове, 160
„Врло 'ш бити ујцу за потребу,
„Из далека твој се ујак жени,
„Из далека краља Граорскога,
„„А далеко тридесет конака.“ –
„Ја ћу ићи ујцу у сватове.“ 165
Њему спрема остарила нане,
Спрема њему робу од сватова:
Кроји њему диван – кабаницу,
Која покри коња и јунака.
Три аршина по земљи се вуку; 170
А кроји му капу букагрију,
Која крије коња и јунака.
У том Марко сватове скупио,
Све сватове Марко пребројио,
Сви сватови на број излазише, 175
И краљевим дворим' похитише.
Липо мајка Мили говорила:
„Миловане, дите моје драго!
„Нејаш' коња у првих сватових,
„Нит га јаши у стражњих сватових, 180
„Већ га јаши у сриди сватова. –
„Јербо ће ти свати говорити:
„Мили боже, доброга коњика,
„Добра коња, а слаба јунака!"
Милован је мајку послушао: 185
Он нејаше у првих сватових,
Нит га јаше у стражњих сватових,
Већ га јаше у сриди сватова. —
Кад су они били путовали,
Марко храни све сватове своје, 190
А небрани Миле чобанина.
Кад би Миле врло изгладнио,
Изпод себе тратину је јио;
Кад би Миле врло ижеднио,
Росицу би с тратине лизао. 195
Све дан по дан до краља дођоше.
Кад су дошли краљевим дворима,
Ал' је Марко сватом говорио:
„Изаћи ће сад краљеве слуге,
Искат' ће нам коње и оружје: 200
„Коње дајте, оружја недајте,
„При оружју пијте рујно вино."
Изађоше све краљеве слуге,
Заискаше коње и оружје
Коње дају, оружја недају, 205
При оружју рујно пију вино.
Кад се свати винца понапили,
Ал' је краљу чудо износио:
Он ти меће на копље јабуку,
Па говори Краљевићу Марку: 210
„О мој зете, Краљевићу Марко!
„Дај прострили на копљу јабуку;
„Ако-ли је прострилити нећеш,
„Ниси вољан собом ни сватови.“
Марко гледа у земљицу црну, 215
Како расте дјетелина трава;
Ал' негледа Милован чобане,
Већ он стрила на копљу јабуку:
Прострили ју на четири поле,
Све четри у зраку уфатио, 220
Па их меће себи у џепове:
„Ово ћу понит' ујни за милошћу.“
Јопет краљу свате уводио.
Када краљу свате напојио,
Јопе ј' краљу чудо износио: 225
Он изведе девет добрих коња,
И на њима девет голих' ножа,
Па говори Краљевићу Марку:
„Ој мој зете, Краљевићу Марко!
„Дај прескочи девет добрих коња 230
„И на њима девет голих ножа;
„Ако-ли их прескочити нећеш,
„Ниси вољан собом ни сватови.“
Сви сватови ником поникоше,
И у црну земљу погедаше, 235
Како расте дјетелина трава;
Ал' негледа Милован чобане,
Већ говори Краљевићу Марку:
„Је-ли тестир мени прескакати?“
А њему је бесједио Марко: 240
„Тестир теби, колико ти драго,
„Ал' се бојим, да прескочит' нећеш.“
Вели њему Милован чобане:
„Бога теби, Краљевићу Марко!
„Метни мени мог десетог коња, 245
„Њемн хоћу ја у седло сјести.“ –
Он с' изтрка мало у натраге;
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Бога теби, Милован чобане!
„Ти га баци диван-кабаницу.“ 250
Ал говори Милован чобане:
„Бора теби Марко Краљевићу!
„Ја ти чувам у планини благо:
„Кој неморе ован носит руна,
„Онај ован за држање није.“ 255
Он прескочи девет добрих коња,
И на њима девет голих ножа,
Свому коњу он у седло сједе.
Води краљу свате у дворове.
Када краљу свате напојио, 260
Онда јопет чудо износио:
Он изведе девет дјевојака,
Све једнаких ко од једне мајке,
Накићених, све девет под винцом,
Пак је онда говорио Марку: 265
„Дај познаји, која-ли је твоја!
„Ако-ли је ти познати нећеш,
„Ниси вољан собом ни сватови.“
Гледа Марко у земљицу црну,
Како расте дјетелина трава; 270
Ал' негледа Милован чобане,
Ван он свлачи диван-кабаницу,
На њу меће злато и прстење,
И извади бритку ћорду своју:
„Бога вами, девет дјевојака! 275
„Ако-ли се која друга фати
„Него љуба Краљевића Марка,
„Одсјећ ћу јој руке до рамена.“
Никоја се фатити несмиде,
Него љуба Краљевића Марка. 280
Краљ му даде кћерцу јединицу,
Кад сватови бише полазили,
У њег' била слуга Миловане:
На њег' меће мрке међедине
И још меће мрке вучетине, 285
И он меће зеке зечевине
И мацасте јоште лисичине,
 Па г' опреми у гору зелену,
И њему је онда говорио:
„Бога теби, Миловане слуго! 290
„Девет си је пута отимао;
„Ако-ли је сада, слуго, отмеш,
„Дат ћу ти је за вирну љубовцу.“
Одпреми га у гору зелену.
Кад су свати гором пролазили, 295
Пред сватове јунак излетио:
Из ноздрва грозна киша лива,
Из ушију огањ-ватра пали,
А из уста громови пуцају.
Сви сватови од њег побигоше, 300
Ал' небјежи Милован чобане,
И небјежи кићена дјевојка.
Ал' је њему Миле говорио:
„Од отолен, Миловане слуго!
„Скупа јесмо ми чували овце, 305
„Ти си био од петнајст година,
„Ја сам био од десет година,
„Свађе сам ти мого доскочити,
„И јуначким скоком одскочити,
„Одбацити камена с рамена, 310
„Ти си сада од дваест година,
„А ја сада од петнајст година,
„Свађе сам те мого обалити
„Дакле ме се ти данас окани,
„И пусти ми лијепу дјевојку; 315
„Ако ми је ти пустити нећеш,
„Русу ћу ти одсијећи главу.“
Ту се неће да окани слуга.
Он потеже бритку своју ћорду
Тер одсјече Мили слуги главу. 320
Како с' свати кроз гору бјежали:
Ком' остала на бјежећи капа,
Кому капа, кому кабаница.
Док Милован робу покупио,
Ободвоје натовари коња, 325
Кад изашли свати из планине,
Састали се, мед собом диване:
„Мили боже! што ј' од Миле било,
„И од Миле и липе дјевојке?“
У те мире Милених стигнуо, 330
И с њим иде кићена дјевојка,
Милован је ђеверу предаје:
„Ој ђевере, добро чувај снаше!
„Ој ти куме, добро чувај куме!“
Кад у вече леден витар пухно, 335
И ђевојки лице одакрио,
Туте кум њој лице угледао,
Када куме лице угледао,
Одмах се је кукав разболио.
Када дошли на прве конаке, 340
Он ти онда долази ђеверу:
„Ој ђевере, продај мени снашу,
„Ево теби једна чизма блага,
„Да је љубим прво него Марко.“
На то ђевер ништа и негледа. 345
Када сутра свати полазили,
Јопет кума врло глава боли.
Када дошли на друге конаке,
Онда јопет ђеверу дошао:
„О дјевере, продај мени куму, 350
„Да је љубим прво него Марко:
„Ево теби двије чижме блага.“
Мучи ђевер, ништа недивани.
Када сутра свати путовали,
Вавик кума врло боли глава, 355
Нити ије, нити ишта пије
Када дошли на треће конаке
Онда јопет ђеверу дошао:
„О ђевере, продај мени куму,
„Да је љубим прво него Марко, 360
Ево теби трије чизме блага.“
Туте њему ђевер куму дао. –
Онда њојзи куме говорио:
 „Сједи, кумо, да се, посиграмо.“
Њој се сјести никако недаде. – 365
И јопет јој куме говоро:
 „Сједи, кумо, да се посиграмо.“
А она је њему говорила:
„Моја ме је заклињала мајка,
„Да нељубим брадата јунака.“ – 370
Он дозива два бербера млада:
Један бербер обријао браду,
Други бербер брке обријао:
„Сједи кумо, да се посиграмо.“
А она је њему говорила: 375
„Ако чује Краљевићу Марко, -
„Погубит' ће и мене и тебе.“
Ал' је њојзи куме говорио:
„Ено Марка у среди сватова,
„Ђено Марко под чадором спава 380
„На шатору Марку свића гори.“
А она је њему говорила:
„Пусти мене, да ја видим Марка.“
Он је пусти, да она види Марка. –
Она бјежи Марку под шаторе: 385
Када уђе Марку под шаторе.
Плаче она код Маркове главе,
Суза њојзи на Марка канула;
Онда се је пробудио Марко,
Па је њојзи Марко говорио: 390
„Од отолен, ти дјевојко моја!
„Немош чекат' винчанога дана?“
Ал' је она говорила Марку:
„Од отолен, Краљевићу Марко!
„Мене ти је продо ђевер куму, 395
„Продао ме за три чизме блага,
„Па ме ћио куме обљубити.“ __
Онда њојзи говорио Марко: •
„Лези туте код мене до сутра.“
Када свану и сунце ограну: 400
Марко облачи диван кабаницу,
Ал' је Марко наопако облачи,
Под њу узе голотрбу ћорду,
Па он оде куму и ђеверу:
„Ој ђевере, ђе је теби снаша? 405
„Ој ти куме, ђе је теби кума?“
Па одсјече обојици главу.
Када јопет свати полазише,
Тад Милован коња наћерао,
Отро се од Краљевић Марка. 410
Ту га ћиде погубити Марко,
Ал недаше остали сватови,
Већ су они говорили Марку:
„Од отолен, Краљевићу Марко!
„Да нам неби Милован чобана, 415
„Сви би били изгубили главе.“
Када дошли до Маркових двора,
Пође Марко с младом на винчање,
Он је Милу за кума позиво,
Ал' је Миле њему говорио! 420
„Небудали, Краљевићу Марко!
„Ђе би нећак ујцу кумовао?“
Онда га је текар позно Марко. –

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Хрватске народне пјесме, што се пјевају у Горњој хрватској Крајини и у турској Хрватској; сабрао Лука Марјановић; Свезак I, у Загребу 1864., трошком и тиском А. Јакића. стр. 14-25.