Opet ženitba Kraljevića Marka ali drugčije
Ženio se Kraljeviću Marko
Iz daleka kralja Graorskoga,
A daleko trideset konaka.
On je imo do dva netjaka,
Netjaka Luku i Iliju, 5
Pa je njima besjedio Marko:
„Boga vami do dva netijaka,
„Netijače Luka i Ilija!
„Šećite se kralju Graorskomu,
„A daleko trideset konaka, 10
„U njega je ćerca jedinica,
„Kad je bila u kolivci mlada,
„Za mene je naminio Marka,
„Prosite je, hoće-l' moja biti.“
Kad to čula do dva netijaka, 15
Netjaka Luka i Ilija,
Siguraše dobre konje svoje,
Koji s' bili do devet godina
U potaji u toplom podrumu,
I za koje nitko znao nije; 20
Pak se šeću k svomu uji Marku,
A njima je besjedio Marko:
„Kad dođete kralju Graorskomu,
„A daleko trideset konaka,
„Evo vami stotinu dukata, 25
„Izprosite lijepu divojku,
„Lipo vi nju meni prstenujte
„Obilježje lipo njojzi dajte,
„Obilježja stotinu dukata.“
Kada oni riči razumili, 30
Oni idu kralju Graorskomu,
Oni neidu, kako koji more,
Nego idu, kako konji mogu.
Kad dođoše kralju Graorskomu,
S njim svakakav divan divanili. 35
Al' besjedi Luka i Ilija:
„Bog dao tebi, ti Graorski kralju!
„Daleko je trideset konaka,
„Evo jesmo mi do tebe došli,
„Nemoj da nam puti zaman budu. 40
„Čuli jesmo i ljudi nam kažu
„Da j' u tebe ćerca jedinica,
„Bi-l' je mogo nami pokloniti,
„Pokloniti al' je Marku dati,
„Ali Marku na megdane poći.“ 45
A neprose, ka' je Marko reko,
Nego oni silom kralja straše.
Misli kralju što bi učinio,
Al' je njemu Ile besjedio:
„Što se jesi, kralju, zamislio? 50
„Donesi nam vina i rakije,
„Da pijemo vina i rakije,
„Jer smo vrlo ožednili, kralju,
„A od davna mi ti putujemo.“
Silom njima odgovara kralju: 55
„Nedam vami vina ni rakije,
„Nit ću vami ćeri pokloniti,
„Nit za vašeg' Kraljevića dati.“
Onda prose, ka' je Marko reko.
Al' doziva kralju velikašu, 60
On doziva svoju virnu ljubu,
I dozivlje ćercu jedinicu,
Da divane, što bi učinili,
Bi-li ćercu za Marka udali.
Divani mu kraljica gospoja: 65
„Boga tebi, gospodine kralju!
„Ti je podaj, kad je ljudi prose.“
Onda ćeri kralju govorio:
„Boga tebi, ćerce jedinice!
„Hoćeš poći, kad te ljudi prose?“ 70
A ona je njemu govorila:
„Oj babajko, kralju gospodine!
„Kad me daješ, i ja hoću poći
„Za mlađana Kraljevića Marka.“
Kad to čuo Luka i Ilija, 75
Oni jesu curu izprosili,
Izprosili i prstenovali,
Obilježja sto dukata dali.
Kada oni dvoru pohitili
Onda njima kralju besjedio: 80
„Počekajte, moji prijatelji!
„Dok napišem sitnu knjigu Marku.“
Tute oni njega pričekaše,
Dok napisa sitnu knjigu Marku.
U knjizi je kralju besjedio: 85
„O moj zete, Kraljeviću Marko!
„Kupi svate, ajde po divojku,
„Kupi svata stotinu junaka,
„A nevodi dvaju netijaka,
„Netjaka Luke i Ilije, 90
„Jer su oni prežestoki ljudi,
„Neće vina da piju rujnoga,
„Dokle ćorde krvlju nenapoje“
Kada kralju knjigu napisao,
Njima knjigu on u šake dade. 95
Kada oni–pa knjigu primili,
Konje jašu i dvorima idu.
Sve dan po dan dvorima dođoše.
Kad doj'ali konje do dvorova,
Knjigu daju baš u ruke Marku. 100
Dokle knjigu pregledao Marko,
Knjiga mu se srcu nemilila,
Kako knjiga, njemu besjedila,
Da nevodi dvaju netjaka,
Netjaka Luke i Ilije, 105
Da nevodi on njih u svatove,
Da s' u vinu prežestoki ljudi,
Da nepiju rujenoga vina,
Dokle ćorde krvljom nenapoje.
Kupi Marko kićene svatove, 110
A nezove dvaju netjaka.
Dolazi mu sestrica jedina:
„Oj ti Marko, brate moj jedini!
„Ali si se poolio, Marko,
„Đe se tako izdaleka ženiš, 115
„Iz daleka kralja Graorskoga,
„Kad nezoveš dvaju netjaka.“
Al' je Marko sestri govorio:
„Oj boga ti, sestrice jedina!
„Ja njih dvaju pozvati nesmidem, 120
„Jere mi je evo piso kralju,
„Da nezovem dvaju netjaka,
„Da s' u vinu prežestoki ljudi,
„Da nepiju rujenoga vina
„Dokle ćordu krvljom nenapoje.“ 125
Lipo njemu sestra besjedila:
„Kupi svate, što god bolje moreš.“
Ona ode svom' bijelom' dvoru,
Pa govori Matulanu slugi:
„Matulane, virna slugo moja! 130
„Ti ga ajde u goricu crnu,
„K mom' djetetu Mili čobaninu;
„Daleko će te ugledati Mile,
„A bliže će tebe susretati.“ –
Pa on ode u goricu crnu. 135
Daleko ga Mile ugledao,
A bliže je njega susretao,
Pa je njemu Mile besjedio:
„Matulane, virna slugo moja!
„Al' je moja kula zapaljena, 140
„Ali su mi braća u zavadnji,
„Ali mi je na umoru majka?“
Matulan mu sluga govorio:
„Nije tvoja kula zapaljena,
„Niti su ti braća u zavadnji, 145
„Nego ti je na umoru majka,
„Ajde blje svom' bilomu dvoru,
„Nebi-l' živu ti zateko majku.“
Ide Mile bijelomu dvoru,
Daleko ga ugledala majka, 150
A bliže je njega susretala.
Kad došao on do kule svoje,
Onda svojoj kuli govorio:
„Mili bože, čudna uskakanja
„I skakanja s ove naše kule!“ 155
Pa 'nda svoju on pitao majku:
„Oj starice, stara moja majko!
„Je-li tebi glava oblakšala?“ –
„Sinoć mi je glava oblakšala;
„Već ćeš ići ujcu u svatove, 160
„Vrlo 'š biti ujcu za potrebu,
„Iz daleka tvoj se ujak ženi,
„Iz daleka kralja Graorskoga,
„„A daleko trideset konaka.“ –
„Ja ću ići ujcu u svatove.“ 165
Njemu sprema ostarila nane,
Sprema njemu robu od svatova:
Kroji njemu divan – kabanicu,
Koja pokri konja i junaka.
Tri aršina po zemlji se vuku; 170
A kroji mu kapu bukagriju,
Koja krije konja i junaka.
U tom Marko svatove skupio,
Sve svatove Marko prebrojio,
Svi svatovi na broj izlaziše, 175
I kraljevim dvorim' pohitiše.
Lipo majka Mili govorila:
„Milovane, dite moje drago!
„Nejaš' konja u prvih svatovih,
„Nit ga jaši u stražnjih svatovih, 180
„Već ga jaši u sridi svatova. –
„Jerbo će ti svati govoriti:
„Mili bože, dobroga konjika,
„Dobra konja, a slaba junaka!"
Milovan je majku poslušao: 185
On nejaše u prvih svatovih,
Nit ga jaše u stražnjih svatovih,
Već ga jaše u sridi svatova. —
Kad su oni bili putovali,
Marko hrani sve svatove svoje, 190
A nebrani Mile čobanina.
Kad bi Mile vrlo izgladnio,
Izpod sebe tratinu je jio;
Kad bi Mile vrlo ižednio,
Rosicu bi s tratine lizao. 195
Sve dan po dan do kralja dođoše.
Kad su došli kraljevim dvorima,
Al' je Marko svatom govorio:
„Izaći će sad kraljeve sluge,
Iskat' će nam konje i oružje: 200
„Konje dajte, oružja nedajte,
„Pri oružju pijte rujno vino."
Izađoše sve kraljeve sluge,
Zaiskaše konje i oružje
Konje daju, oružja nedaju, 205
Pri oružju rujno piju vino.
Kad se svati vinca ponapili,
Al' je kralju čudo iznosio:
On ti meće na koplje jabuku,
Pa govori Kraljeviću Marku: 210
„O moj zete, Kraljeviću Marko!
„Daj prostrili na koplju jabuku;
„Ako-li je prostriliti nećeš,
„Nisi voljan sobom ni svatovi.“
Marko gleda u zemljicu crnu, 215
Kako raste djetelina trava;
Al' negleda Milovan čobane,
Već on strila na koplju jabuku:
Prostrili ju na četiri pole,
Sve četri u zraku ufatio, 220
Pa ih meće sebi u džepove:
„Ovo ću ponit' ujni za milošću.“
Jopet kralju svate uvodio.
Kada kralju svate napojio,
Jope j' kralju čudo iznosio: 225
On izvede devet dobrih konja,
I na njima devet golih' noža,
Pa govori Kraljeviću Marku:
„Oj moj zete, Kraljeviću Marko!
„Daj preskoči devet dobrih konja 230
„I na njima devet golih noža;
„Ako-li ih preskočiti nećeš,
„Nisi voljan sobom ni svatovi.“
Svi svatovi nikom ponikoše,
I u crnu zemlju pogedaše, 235
Kako raste djetelina trava;
Al' negleda Milovan čobane,
Već govori Kraljeviću Marku:
„Je-li testir meni preskakati?“
A njemu je besjedio Marko: 240
„Testir tebi, koliko ti drago,
„Al' se bojim, da preskočit' nećeš.“
Veli njemu Milovan čobane:
„Boga tebi, Kraljeviću Marko!
„Metni meni mog desetog konja, 245
„Njemn hoću ja u sedlo sjesti.“ –
On s' iztrka malo u natrage;
Al' govori Kraljeviću Marko:
„Boga tebi, Milovan čobane!
„Ti ga baci divan-kabanicu.“ 250
Al govori Milovan čobane:
„Bora tebi Marko Kraljeviću!
„Ja ti čuvam u planini blago:
„Koj nemore ovan nosit runa,
„Onaj ovan za držanje nije.“ 255
On preskoči devet dobrih konja,
I na njima devet golih noža,
Svomu konju on u sedlo sjede.
Vodi kralju svate u dvorove.
Kada kralju svate napojio, 260
Onda jopet čudo iznosio:
On izvede devet djevojaka,
Sve jednakih ko od jedne majke,
Nakićenih, sve devet pod vincom,
Pak je onda govorio Marku: 265
„Daj poznaji, koja-li je tvoja!
„Ako-li je ti poznati nećeš,
„Nisi voljan sobom ni svatovi.“
Gleda Marko u zemljicu crnu,
Kako raste djetelina trava; 270
Al' negleda Milovan čobane,
Van on svlači divan-kabanicu,
Na nju meće zlato i prstenje,
I izvadi britku ćordu svoju:
„Boga vami, devet djevojaka! 275
„Ako-li se koja druga fati
„Nego ljuba Kraljevića Marka,
„Odsjeć ću joj ruke do ramena.“
Nikoja se fatiti nesmide,
Nego ljuba Kraljevića Marka. 280
Kralj mu dade kćercu jedinicu,
Kad svatovi biše polazili,
U njeg' bila sluga Milovane:
Na njeg' meće mrke međedine
I još meće mrke vučetine, 285
I on meće zeke zečevine
I macaste jošte lisičine,
Pa g' opremi u goru zelenu,
I njemu je onda govorio:
„Boga tebi, Milovane slugo! 290
„Devet si je puta otimao;
„Ako-li je sada, slugo, otmeš,
„Dat ću ti je za virnu ljubovcu.“
Odpremi ga u goru zelenu.
Kad su svati gorom prolazili, 295
Pred svatove junak izletio:
Iz nozdrva grozna kiša liva,
Iz ušiju oganj-vatra pali,
A iz usta gromovi pucaju.
Svi svatovi od njeg pobigoše, 300
Al' nebježi Milovan čobane,
I nebježi kićena djevojka.
Al' je njemu Mile govorio:
„Od otolen, Milovane slugo!
„Skupa jesmo mi čuvali ovce, 305
„Ti si bio od petnajst godina,
„Ja sam bio od deset godina,
„Svađe sam ti mogo doskočiti,
„I junačkim skokom odskočiti,
„Odbaciti kamena s ramena, 310
„Ti si sada od dvaest godina,
„A ja sada od petnajst godina,
„Svađe sam te mogo obaliti
„Dakle me se ti danas okani,
„I pusti mi lijepu djevojku; 315
„Ako mi je ti pustiti nećeš,
„Rusu ću ti odsijeći glavu.“
Tu se neće da okani sluga.
On poteže britku svoju ćordu
Ter odsječe Mili slugi glavu. 320
Kako s' svati kroz goru bježali:
Kom' ostala na bježeći kapa,
Komu kapa, komu kabanica.
Dok Milovan robu pokupio,
Obodvoje natovari konja, 325
Kad izašli svati iz planine,
Sastali se, med sobom divane:
„Mili bože! što j' od Mile bilo,
„I od Mile i lipe djevojke?“
U te mire Milenih stignuo, 330
I s njim ide kićena djevojka,
Milovan je đeveru predaje:
„Oj đevere, dobro čuvaj snaše!
„Oj ti kume, dobro čuvaj kume!“
Kad u veče leden vitar puhno, 335
I đevojki lice odakrio,
Tute kum njoj lice ugledao,
Kada kume lice ugledao,
Odmah se je kukav razbolio.
Kada došli na prve konake, 340
On ti onda dolazi đeveru:
„Oj đevere, prodaj meni snašu,
„Evo tebi jedna čizma blaga,
„Da je ljubim prvo nego Marko.“
Na to đever ništa i negleda. 345
Kada sutra svati polazili,
Jopet kuma vrlo glava boli.
Kada došli na druge konake,
Onda jopet đeveru došao:
„O djevere, prodaj meni kumu, 350
„Da je ljubim prvo nego Marko:
„Evo tebi dvije čižme blaga.“
Muči đever, ništa nedivani.
Kada sutra svati putovali,
Vavik kuma vrlo boli glava, 355
Niti ije, niti išta pije
Kada došli na treće konake
Onda jopet đeveru došao:
„O đevere, prodaj meni kumu,
„Da je ljubim prvo nego Marko, 360
Evo tebi trije čizme blaga.“
Tute njemu đever kumu dao. –
Onda njojzi kume govorio:
„Sjedi, kumo, da se, posigramo.“
Njoj se sjesti nikako nedade. – 365
I jopet joj kume govoro:
„Sjedi, kumo, da se posigramo.“
A ona je njemu govorila:
„Moja me je zaklinjala majka,
„Da neljubim bradata junaka.“ – 370
On doziva dva berbera mlada:
Jedan berber obrijao bradu,
Drugi berber brke obrijao:
„Sjedi kumo, da se posigramo.“
A ona je njemu govorila: 375
„Ako čuje Kraljeviću Marko, -
„Pogubit' će i mene i tebe.“
Al' je njojzi kume govorio:
„Eno Marka u sredi svatova,
„Đeno Marko pod čadorom spava 380
„Na šatoru Marku svića gori.“
A ona je njemu govorila:
„Pusti mene, da ja vidim Marka.“
On je pusti, da ona vidi Marka. –
Ona bježi Marku pod šatore: 385
Kada uđe Marku pod šatore.
Plače ona kod Markove glave,
Suza njojzi na Marka kanula;
Onda se je probudio Marko,
Pa je njojzi Marko govorio: 390
„Od otolen, ti djevojko moja!
„Nemoš čekat' vinčanoga dana?“
Al' je ona govorila Marku:
„Od otolen, Kraljeviću Marko!
„Mene ti je prodo đever kumu, 395
„Prodao me za tri čizme blaga,
„Pa me ćio kume obljubiti.“ __
Onda njojzi govorio Marko: •
„Lezi tute kod mene do sutra.“
Kada svanu i sunce ogranu: 400
Marko oblači divan kabanicu,
Al' je Marko naopako oblači,
Pod nju uze golotrbu ćordu,
Pa on ode kumu i đeveru:
„Oj đevere, đe je tebi snaša? 405
„Oj ti kume, đe je tebi kuma?“
Pa odsječe obojici glavu.
Kada jopet svati polaziše,
Tad Milovan konja naćerao,
Otro se od Kraljević Marka. 410
Tu ga ćide pogubiti Marko,
Al nedaše ostali svatovi,
Već su oni govorili Marku:
„Od otolen, Kraljeviću Marko!
„Da nam nebi Milovan čobana, 415
„Svi bi bili izgubili glave.“
Kada došli do Markovih dvora,
Pođe Marko s mladom na vinčanje,
On je Milu za kuma pozivo,
Al' je Mile njemu govorio! 420
„Nebudali, Kraljeviću Marko!
„Đe bi nećak ujcu kumovao?“
Onda ga je tekar pozno Marko. –
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
