Опет Црногорци и Махмут-паша

Мили Боже, на свему ти фала!
Од када је војску изгубио
Махмут везир од Скадра бијела.
Ратујући и боја бијући
С Брђанима и с Црногорцима
У гиздаво село Мартиниће
Више Спужа у Бјелопавлиће,
(Ту је Махмут војску погубио,
Погубио аге и бегове,
Кулуглије и своје делије,
Које ласно бројит’ не могаше),
Нити спава, ни се разговара,
Нити клања, ни авдес узима,
Но се срди на Петра владику
И на оне младе Црногорце.
Који с Петром у Брда идоше,
Па се уд’ри шаком по кољену:
„Ала јунак што сам учинио!
„Од кога се јесам поплашио,
„Од једнога црна калуђера!
„Ко ће моју силу придобити.
„Докле ми је у ћесу новаца,
„А у Црну гору издајника,
„Који су ми лакоми на благо:
„Продаће ми ломну гору Црну,
„Црну гору и приморје равно
„До бијела града Дубровника;
„Све ћу јунак огњем попалити;
„Ту ћу врћи брата Ибрахима,
„Да краљује и да господује,
„Да се и ја чујем на далеко”.
Ово рече, купи силну војску,
С војском паде на Дољане равне
Крај Златице више Подгорице;
Отлен паша ситну књигу пише,
А шаље је на Цетиње равно:
„О владико, Црногорски краљу!
„Купи мене царева харача,
„Донеси га Скадру бијеломе:
„Ако л’ ми га донијети не ћеш,
„Похараћу ломну гору Црну;
„Су три ћу ти стране ударити:
„Једну ћу ти војску оправити
„Про Никшића и преко Грахова,
„Да ми дође на Новога града;
„Другу ћу ти војску оправити
„Преко Бара града бијелога,
„Преко Бара и Паштројевића,
„Ка ће војска на Солило доћи;
„Трећу војску уз ту гору Црну,
„Да изгори твоје манастире,
„И ис’јече младе Црногорце,
„И пороби младе Црногорке:
„Све ће ми се војске састанути
„На куфину дужда Млетачкога;
„Са мном боја учинити не ћеш”.
Кад владици ситна књига дође,
Књигу гледа, купи Црногорце,
Па пред њима књигу казиваше:
„Црногорци, моја браћо драга!
„Али ћете, да му харач дамо,
„Ал’ с Турчином да боја чинимо?”
Сви говоре: „Харач да не дамо,
„Но с Турчином да боја чинимо”.
Владика је сакупио војску,
Мало војске, до седам хиљада,
Шњоме пође Виленици малој.
Ту стадоше млади Црногорци,
Ту стадоше за петнаест дана.
Кад погледа Махмуте везире,
Он погледа јунак у планину,
Те угледа војску у планину.
Да је тебе стати, погледати
Соколове младе Црногорце,
Како чине иску и весеље,
Међу собом зборе и говоре:
„Како ћемо паши ударити,
„Ударити паши наоколо?”
Оно мало доба постајало,
Доке Петак Турски светац дође,
Кад Турчину погибао дође,
Но је Махмут силу подигао,
И отиде преко Ћемовскога;
На село је Крусе ударио
Пређе но је огријало сунце,
Богоме Крусе село опалио.
Кад владика гласе разумио,
Е се везир с војском подигао,
Владика ми разређује војску,
Меће редом племе до племена,
Међу њима меће человође,
Који су ми учни боја бити,
Учни боја, желе војевати;
Међу њима стануо владика,
Па им био тако говорио:
„Црногорци, моја браћо драга!
„Знате, како Србе коре Турци
Од жалосна поља Косовога,
„Од издаје Бранковића Вука,
„Да би њему била вјечна мука!
„Је ли кака рана жесточија,
„Но стријела кад уд’ри у срце?
„А ни она није тако јака,
„Ни никаква остала работа,
„Као такви укор и срамота.
„Да нас није пређе прегазио,
„И неслоге наше опазио,
„Не би знао, ђе су Кошћелице,
„Ни би трз’о наше утробице,
„Нити би се Турчин зафалио,
„Да ће коња напоји’ на мору,
„А попалит’ огњем свеколико.
„Црногорци, моја браћо драга!
„Часнијем се крстом прекрстите,
„Ристу Богу руке подигните;
„Сви једанак сабље повадите
„А у Турке јуриш учините,
„Бог ће ласно погубити Турке.”
Како их је дивно научио,
Јоште су га боље послушали.
Ево на њих ударише Турци,
И бише се дневи неколико,
Живијем се огњем погоњаху
По мегдану тамо и овамо;
Мало било, Турци плећи дају,
Плећи дају и бјежати стају;
Црногорци Бога споменуше,
А у Турке јуриш учинише,
До Ситнице поћераше Турке,
Три хиљаде глава осјекоше.
Кад дођоше на Ситницу Турци.
Ситница се вода премостила
Од Турака и добријех коња.
Не утече ништа до камена,
Но утече паша Ибрахиме,
А ни он ми утећи не ћаше,
Но Бог уби једно попче младо.
Унесе га на плећи јуначке.
Ту погибе цвијет од Турака,
Од старијех Турскијех оџака:
Од Призрена и од Вучитрна,
Од Сјенице и од Ђаковице,
И од Пећи и Нова Пазара,
Од Гусиња и од Колашина,
И од Скадра града широкога,
И од Бара на крајини града;
Од Вучиња нитко не утече.
Па да ти је стати, погледати!
Црногорци сад су соколовци
Крвавијех нога до кољена,
Крвавијех крила до рамена,
Сијекући Турке витезове.
Мало било, ево, једно момче,
Ево једно момче владичино,
Али јаше хата Махмутова;
Мало било, ето друго греде,
Али носи од Махмута главу;
Треће носи пушке Махмутове,
Сваки носи биљег од Турчина:
Нетко сабље, а нетко барјаке,
Нетко јаше коње седленике.
Црногорци сад су соколовци.