Opet Crnogorci i Mahmut-paša

Mili Bože, na svemu ti fala!
Od kada je vojsku izgubio
Mahmut vezir od Skadra bijela.
Ratujući i boja bijući
S Brđanima i s Crnogorcima
U gizdavo selo Martiniće
Više Spuža u Bjelopavliće,
(Tu je Mahmut vojsku pogubio,
Pogubio age i begove,
Kuluglije i svoje delije,
Koje lasno brojit’ ne mogaše),
Niti spava, ni se razgovara,
Niti klanja, ni avdes uzima,
No se srdi na Petra vladiku
I na one mlade Crnogorce.
Koji s Petrom u Brda idoše,
Pa se ud’ri šakom po koljenu:
„Ala junak što sam učinio!
„Od koga se jesam poplašio,
„Od jednoga crna kaluđera!
„Ko će moju silu pridobiti.
„Dokle mi je u ćesu novaca,
„A u Crnu goru izdajnika,
„Koji su mi lakomi na blago:
„Prodaće mi lomnu goru Crnu,
„Crnu goru i primorje ravno
„Do bijela grada Dubrovnika;
„Sve ću junak ognjem popaliti;
„Tu ću vrći brata Ibrahima,
„Da kraljuje i da gospoduje,
„Da se i ja čujem na daleko”.
Ovo reče, kupi silnu vojsku,
S vojskom pade na Doljane ravne
Kraj Zlatice više Podgorice;
Otlen paša sitnu knjigu piše,
A šalje je na Cetinje ravno:
„O vladiko, Crnogorski kralju!
„Kupi mene careva harača,
„Donesi ga Skadru bijelome:
„Ako l’ mi ga donijeti ne ćeš,
„Poharaću lomnu goru Crnu;
„Su tri ću ti strane udariti:
„Jednu ću ti vojsku opraviti
„Pro Nikšića i preko Grahova,
„Da mi dođe na Novoga grada;
„Drugu ću ti vojsku opraviti
„Preko Bara grada bijeloga,
„Preko Bara i Paštrojevića,
„Ka će vojska na Solilo doći;
„Treću vojsku uz tu goru Crnu,
„Da izgori tvoje manastire,
„I is’ječe mlade Crnogorce,
„I porobi mlade Crnogorke:
„Sve će mi se vojske sastanuti
„Na kufinu dužda Mletačkoga;
„Sa mnom boja učiniti ne ćeš”.
Kad vladici sitna knjiga dođe,
Knjigu gleda, kupi Crnogorce,
Pa pred njima knjigu kazivaše:
„Crnogorci, moja braćo draga!
„Ali ćete, da mu harač damo,
„Al’ s Turčinom da boja činimo?”
Svi govore: „Harač da ne damo,
„No s Turčinom da boja činimo”.
Vladika je sakupio vojsku,
Malo vojske, do sedam hiljada,
Šnjome pođe Vilenici maloj.
Tu stadoše mladi Crnogorci,
Tu stadoše za petnaest dana.
Kad pogleda Mahmute vezire,
On pogleda junak u planinu,
Te ugleda vojsku u planinu.
Da je tebe stati, pogledati
Sokolove mlade Crnogorce,
Kako čine isku i veselje,
Među sobom zbore i govore:
„Kako ćemo paši udariti,
„Udariti paši naokolo?”
Ono malo doba postajalo,
Doke Petak Turski svetac dođe,
Kad Turčinu pogibao dođe,
No je Mahmut silu podigao,
I otide preko Ćemovskoga;
Na selo je Kruse udario
Pređe no je ogrijalo sunce,
Bogome Kruse selo opalio.
Kad vladika glase razumio,
E se vezir s vojskom podigao,
Vladika mi razređuje vojsku,
Meće redom pleme do plemena,
Među njima meće čelovođe,
Koji su mi učni boja biti,
Učni boja, žele vojevati;
Među njima stanuo vladika,
Pa im bio tako govorio:
„Crnogorci, moja braćo draga!
„Znate, kako Srbe kore Turci
Od žalosna polja Kosovoga,
„Od izdaje Brankovića Vuka,
„Da bi njemu bila vječna muka!
„Je li kaka rana žestočija,
„No strijela kad ud’ri u srce?
„A ni ona nije tako jaka,
„Ni nikakva ostala rabota,
„Kao takvi ukor i sramota.
„Da nas nije pređe pregazio,
„I nesloge naše opazio,
„Ne bi znao, đe su Košćelice,
„Ni bi trz’o naše utrobice,
„Niti bi se Turčin zafalio,
„Da će konja napoji’ na moru,
„A popalit’ ognjem svekoliko.
„Crnogorci, moja braćo draga!
„Časnijem se krstom prekrstite,
„Ristu Bogu ruke podignite;
„Svi jedanak sablje povadite
„A u Turke juriš učinite,
„Bog će lasno pogubiti Turke.”
Kako ih je divno naučio,
Jošte su ga bolje poslušali.
Evo na njih udariše Turci,
I biše se dnevi nekoliko,
Živijem se ognjem pogonjahu
Po megdanu tamo i ovamo;
Malo bilo, Turci pleći daju,
Pleći daju i bježati staju;
Crnogorci Boga spomenuše,
A u Turke juriš učiniše,
Do Sitnice poćeraše Turke,
Tri hiljade glava osjekoše.
Kad dođoše na Sitnicu Turci.
Sitnica se voda premostila
Od Turaka i dobrijeh konja.
Ne uteče ništa do kamena,
No uteče paša Ibrahime,
A ni on mi uteći ne ćaše,
No Bog ubi jedno popče mlado.
Unese ga na pleći junačke.
Tu pogibe cvijet od Turaka,
Od starijeh Turskijeh odžaka:
Od Prizrena i od Vučitrna,
Od Sjenice i od Đakovice,
I od Peći i Nova Pazara,
Od Gusinja i od Kolašina,
I od Skadra grada širokoga,
I od Bara na krajini grada;
Od Vučinja nitko ne uteče.
Pa da ti je stati, pogledati!
Crnogorci sad su sokolovci
Krvavijeh noga do koljena,
Krvavijeh krila do ramena,
Sijekući Turke vitezove.
Malo bilo, evo, jedno momče,
Evo jedno momče vladičino,
Ali jaše hata Mahmutova;
Malo bilo, eto drugo grede,
Ali nosi od Mahmuta glavu;
Treće nosi puške Mahmutove,
Svaki nosi biljeg od Turčina:
Netko sablje, a netko barjake,
Netko jaše konje sedlenike.
Crnogorci sad su sokolovci.