Опет Наход Симеун

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће;
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,
Мало време, три године дана,
Мед њима се мушко чедо нађе,
Ал' га мајка неговат' не може,
Већ му сави књиге и кошуље,
Па га зали у олово тешко,
Па га баци у то море сиње:
"Носи, море, са земље неправду;
"Ранитељ је како и родитељ."
Подиже се патријару Саво,
Подиже се итар лов ловити;
Лов ловио летњи дан до подне,
И од лова пишта не улови,
Кад се двору беше повратио,
Бог му даде и срећа донесе.
Те он нађе сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
У сандуку чедо мушка глава,
Нит' се смеје, нит' ручицу даје,
Ни крштено, ни зламеновано;
Узе Саво чедо мушку главу,
Однесе га Вилендари цркви,
Па крстише чедо мушку главу,
Лепо су му име наденули,
Лепо име: Наод Симеуне.
Кад је дете до коња дорасло,
Добра коња и светла оружја,
Лепо дете књигу изучило;
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Ја сам тебе, чедо, одранио,
"Ранио сам ал' родио нисам,
"Наш'о сам те мору под обалом;
"Узми, сине, књиге и кошуље,
"Пак ти иди од града до града,
"Те ти тражи родитеља свога."
Узе Сима књиге и кошуље,
Па он оде од града до града,
А кад дође баш у Јања града,
У Јању се царе преставио,
Преставио, и саранили га,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору,
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, а царица не ће,
Већ беседи царица госпођа:
"Одбер'те се шездесет делија,
"На лепоту да нема лепшега,
"На висину да нема вишега;
"Ја ћу стати на бела бедема,
"Бацићу се злаћеном јабуком,
"Ко уграби злаћену јабуку,
"Онога ћу верна љуба бити."
Одбраше се шездесет делија,
На лепоту да лепшега нема,
На висину да вишега нема,
И стадоше граду под бедема,
А царица граду на бедема,
Па се баци злаћеном јабуком;
Ту се деси Наод-Симеуне,
Те уграби злаћену јабуку,
Па се венча с царицом госпођом.
По том мало време постојало,
Мало време три недеље дана,
Подиже се Наод-Симеуне,
Подиже се итар лов ловити,
Оста сама царица госпођа,
Оста сама у бијелу двору;
Кад царица постељу претресла,
Она нађе књиге и кошуље:
"Мили Боже! на свему ти фала!
"Да врло сам Богу сагрешила!"
Кад је било сунце на заоду,
Иде Сима из лова итрога,
Пред њег' шета госпођа царица,
Рони сузе низ господско лице:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Да врло си Богу сагрешио!
"Јер си своју обљубио мајку
"У незнању, моје чедо драго!"
Кад то зачу Наод-Симеуне,
Проли сузе низ господско лице,
Право оде Вилендари цркви,
Паде Сави преко свилна крила,
Стаде грозне сузе проливати:
"А мој бабо, патријару Саво!
"Да ти кажем до две до три речи:
"Ја сам Богу врло сагрешио,
"Јер сам своју обљубио мајку
"У незнању, родитељу Саво!
"Можеш ли ми за то дуовати?"
Ал' беседи патријару Саво:
"Чедо моје, Наод-Симеуне!
"Не могу ти за то дуовати;
"Није шала своја стара мајка!
"Овако ти могу дуовати:
"Да сазидам кулу од камена,
"Да те бацим у камену кулу,
"Пак да кључе у море забацим;
"Када кључи из мора изађу,
"Онда ћеш се грека опростити."
Па сазида патријару Саво,
Он сазида кулу од камена,
Баци Симу у камену кулу,
А кључеве у то море сиње.
Прође време тридесет година,
Дигоше се по мору аласи,
И по мору рибу поваташе,
Уватише рибу златоперну,
Поклонише патријару Сави,
Кад је Сава рибу распорио,
У риби је кључеве нашао,
За то Сава и заборавио.
Почем виде, по том и познаде:
"Јаој мени до Бога вишњега!
"Ја сам Симу и заборавио,
"Ово с' кључи од мојега Симе."
Па отвори на тавници врата,
Ал' се онде Сима преставио,
Преставио, и посветио се;
Глас дадоше на четири стране,
Скупише се млоги свештеници,
Те чатише три дни и три ноћи,
И држаше велика денија
И чатише велике молитве:
Моле свеца, куд ће светац поћи;
Оће светац Вилендари цркви;
Онде нам је светац почивао
А у красној Вилендари цркви.
Благо оном брату ришћанину!
Кој' целива и прилог придаје,
Прилог даје, и очима гледи.