Opet Nahod Simeun

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Rani care u Janju devojku
Od malena do desnog kolena,
Ne rani je, da je drugom daje,
Već je rani, da je za se uzme;
Care oće, a devojka ne će;
Nju mi prose lale i veziri,
Lale prose, al' je care ne da,
Već on uze pod silu devojku.
Po tom malo vreme postajalo,
Malo vreme, tri godine dana,
Med njima se muško čedo nađe,
Al' ga majka negovat' ne može,
Već mu savi knjige i košulje,
Pa ga zali u olovo teško,
Pa ga baci u to more sinje:
"Nosi, more, sa zemlje nepravdu;
"Ranitelj je kako i roditelj."
Podiže se patrijaru Savo,
Podiže se itar lov loviti;
Lov lovio letnji dan do podne,
I od lova pišta ne ulovi,
Kad se dvoru beše povratio,
Bog mu dade i sreća donese.
Te on nađe sanduk od olova,
Isturila voda pod obalu,
U sanduku čedo muška glava,
Nit' se smeje, nit' ručicu daje,
Ni kršteno, ni zlamenovano;
Uze Savo čedo mušku glavu,
Odnese ga Vilendari crkvi,
Pa krstiše čedo mušku glavu,
Lepo su mu ime nadenuli,
Lepo ime: Naod Simeune.
Kad je dete do konja doraslo,
Dobra konja i svetla oružja,
Lepo dete knjigu izučilo;
Al' besedi patrijaru Savo:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Ja sam tebe, čedo, odranio,
"Ranio sam al' rodio nisam,
"Naš'o sam te moru pod obalom;
"Uzmi, sine, knjige i košulje,
"Pak ti idi od grada do grada,
"Te ti traži roditelja svoga."
Uze Sima knjige i košulje,
Pa on ode od grada do grada,
A kad dođe baš u Janja grada,
U Janju se care prestavio,
Prestavio, i saranili ga,
Osta sama carica gospođa,
Osta sama u bijelu dvoru,
Nju mi prose lale i veziri,
Lale prose, a carica ne će,
Već besedi carica gospođa:
"Odber'te se šezdeset delija,
"Na lepotu da nema lepšega,
"Na visinu da nema višega;
"Ja ću stati na bela bedema,
"Baciću se zlaćenom jabukom,
"Ko ugrabi zlaćenu jabuku,
"Onoga ću verna ljuba biti."
Odbraše se šezdeset delija,
Na lepotu da lepšega nema,
Na visinu da višega nema,
I stadoše gradu pod bedema,
A carica gradu na bedema,
Pa se baci zlaćenom jabukom;
Tu se desi Naod-Simeune,
Te ugrabi zlaćenu jabuku,
Pa se venča s caricom gospođom.
Po tom malo vreme postojalo,
Malo vreme tri nedelje dana,
Podiže se Naod-Simeune,
Podiže se itar lov loviti,
Osta sama carica gospođa,
Osta sama u bijelu dvoru;
Kad carica postelju pretresla,
Ona nađe knjige i košulje:
"Mili Bože! na svemu ti fala!
"Da vrlo sam Bogu sagrešila!"
Kad je bilo sunce na zaodu,
Ide Sima iz lova itroga,
Pred njeg' šeta gospođa carica,
Roni suze niz gospodsko lice:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Da vrlo si Bogu sagrešio!
"Jer si svoju obljubio majku
"U neznanju, moje čedo drago!"
Kad to začu Naod-Simeune,
Proli suze niz gospodsko lice,
Pravo ode Vilendari crkvi,
Pade Savi preko svilna krila,
Stade grozne suze prolivati:
"A moj babo, patrijaru Savo!
"Da ti kažem do dve do tri reči:
"Ja sam Bogu vrlo sagrešio,
"Jer sam svoju obljubio majku
"U neznanju, roditelju Savo!
"Možeš li mi za to duovati?"
Al' besedi patrijaru Savo:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Ne mogu ti za to duovati;
"Nije šala svoja stara majka!
"Ovako ti mogu duovati:
"Da sazidam kulu od kamena,
"Da te bacim u kamenu kulu,
"Pak da ključe u more zabacim;
"Kada ključi iz mora izađu,
"Onda ćeš se greka oprostiti."
Pa sazida patrijaru Savo,
On sazida kulu od kamena,
Baci Simu u kamenu kulu,
A ključeve u to more sinje.
Prođe vreme trideset godina,
Digoše se po moru alasi,
I po moru ribu povataše,
Uvatiše ribu zlatopernu,
Pokloniše patrijaru Savi,
Kad je Sava ribu rasporio,
U ribi je ključeve našao,
Za to Sava i zaboravio.
Počem vide, po tom i poznade:
"Jaoj meni do Boga višnjega!
"Ja sam Simu i zaboravio,
"Ovo s' ključi od mojega Sime."
Pa otvori na tavnici vrata,
Al' se onde Sima prestavio,
Prestavio, i posvetio se;
Glas dadoše na četiri strane,
Skupiše se mlogi sveštenici,
Te čatiše tri dni i tri noći,
I držaše velika denija
I čatiše velike molitve:
Mole sveca, kud će svetac poći;
Oće svetac Vilendari crkvi;
Onde nam je svetac počivao
A u krasnoj Vilendari crkvi.
Blago onom bratu rišćaninu!
Koj' celiva i prilog pridaje,
Prilog daje, i očima gledi.