Она
(слика из санаторијума)
Усахнули прсти њени
прелетају врх пијана
А из њега кô да јеца
пригушени, тежак звук.
И, док њене очи крупне
болесничким огњем горе,
И бијели се Алпи жаре,
и вечерња пада сјен –
Са усница њених, тихо,
као гране кад шуморе,
Шапутање пјесме пада и убрзан дисај њен.
О, болесно, биједно дијете,
на чијеме лицу тако
Изумире младост бујна
и њезин се губи сјај,
У звуцима тим очајним
за чим чезнеш, и полако
Сањалачка твоја душа
у који ли блуди крај,
И шта хоћеш? Да л' то срце,
у морима успомена,
С горким болом прошлост буди
у звуцима од Шопена?
И у њима оплакује своју љубав, своје
[наде,
И љепоту и сву младост
што чемерно мрије саде?
Ах! у твојим младим груд'ма,
гдје прерани живот мрије
И његова свјетлост трне
и настаје дуга ноћ,
Твоје срце живот чека
и вјечно се надом грије –
Док ми знамо, с болом знамо,
тешко да ће икад доћ' ...