ОНА СЕ УДАЛА?
Ха ха! то'л је туга
Што је љуто мори,
И за коју мени
Ти, пријане, писа
Да ће да ј' умори?
Шта ли сада велиш
За ту тужну вилу?
Сва веља јој туга
Стопила се брзо
Другоме у крилу!
Е па нека; ево
Ја ћу даворити
Пјесмицу јој пирну;
А ти хтеј до р'јечце
Њој је доставити:
Хотјела си бисер
И камење драго;
Давило ти грло
Кад год ти он руке
Око врата саго?
Неспокојност сваки
Дан ти помутила,
На узглављу твоме
Црна љубоморност
Сваке ноћи бдила!
Од удадбе мрске
Рода не имала,
Да отровна клица
Не би на свијету
За тобом остала!
Н'једна ти се нада
Ни жеља не збила;
Вратило ти тугом,
Мржњом и издајством
Све што заљубила!
Па кад сав тај чемер
Ти будеш испила,
Још познават' нећеш
Онај, којим живот
Мој си напојила.
30/6 1840.
