Омер и Мерина
Двоје драгих у милости расло,
Омер момче, с Мерином дивојком,
Од дитинства до сабље и коња;
А када су млади, понарасли,
Омер проси Мерину дивојку 5
Омер проси а мајка не даде.
Па бесиди Омерова мајка:
„Мили сине, Омер момче младо,
„Ти не љуби Мерине дивојке,
„Липшом ће те оженити мајка, 10
„Липшом Фатом Бродскога сердара:
„Која ће те златом покривати,
„Свога бабе оружје донити,
„Брат ће шарца на поклом ти дати,
„А сестрице златне обајлие.“ 15
Ал' говори Омер момче младо
Ал' говори својој милој мајки:
„Та Бога ти, моја мила мајко,
„Што ће мени Фата сердарова,
„Кад ниј' благо ни сребро ни злато, 20
„Већ је благо што је серцу драго.“
За то мајко хаје и нехаје,
Па на силу оженила сина,
Оженила Фатом сердаровом.
Кад је било вечер по вечери, 25
И младинце у ложницу свели,
Ал' бесиди Омер момче младо:
„Липа Фато, ала ти си липа!
„Моја Мера није тако липа,
„Ал' је Мера мому серцу драга!“ 30
Ово рече зграби за тамбуру,
Па он оде Мерини под пенџер,
Он под пенџер Мерина на пенџер,
Јоште нису ни рич говорили,
Ал' ето ти стара мила мајка: 35
„Врат се натраг, Омер момче младо,
„Врат се натраг не видла те мајка!“
Ал' говори Омер момче младо:
„Не будали стара мила мајко,
„Не будали нећеш ме гледати.“ 40
Па он љуби Мерину дивојку,
Он јој љуби уста и образе,
И даје јој перстен са деснице.
„Ево т' душо, од милости перстен
„Кад г' погледаш, помисли на мене 45
„И на моје често миловање.“
Ово рекав оде билом двору.
Али Фата сиди на постељи,
Сузе рони низ бијело лице
Ал' бесиди Омер момче младо: 50
„Не плач, Фато, сердарово дите,
„Ево теби Маулић Омера,
„Сад те нећу више оставити.
„Сам' ми једну ти изпуни молбу!
„Донеси ми дивит и артие 55
„Да напишем листак биле књиге.“
Кад је Фата ричи разумила
Доносила дивит и артиу.
Кад је Омер књигу написао,
Проговара Фатими дивојки: 60
„Ој Фатимо, кћерко сердарева,
„Када сутра нови дан осване,
„Купајте ме ђулом румениме
„Китите ме смиљем и ковиљем,
„Чим се дјеве по недиљи ките, 65
„Пронес'те ме покрај моје Мере,
„Нек ме Мера и мертва целива,
„Кад ме није жива с наљубила.
„Ој Бога ти, сердарево дите,
„Заклињем те сунцем и мисецом 70
„Непуст' гласа до бијела дана
„Нек се моја навесели мајка,
„И дивојке кола наиграју
„И у колу писам напивају.“
То изусти душицу изпусти. 75
Кад у јутру данак освануо,
Уранила Омерово мајка,
Да пробуди сина и невисту,
Кад то зачу Фата сердарова
Кроз плач збори Омеровој мајки: 80
„Ој сунца ми, Омерова мајко,
„Синоћ ти је Омер издануо,
„Издануо, изпустио душу.“
Па јој даје билу књигу читат.
Књигу чита Омерова мајка, 85
Књигу чита грозне сузе лива.
Кад се мајка доста наплакала,
Купала га ђулом румениме
Китила га смиљем и ковиљем
Чим се дјеве по недиљи ките, 90
Па га меће у злаћеног лиса,
И дозива до шест побратимах,
Кад су били нуз Мерине дворе;
Да га носе нуз Мерине дворе;
Проговара Мерина дивојка, 95
Проговора својој милој мајки:
„Ђул мириши, моја мила мајко,
„Ђул мириши око нашег двора,
„Чини ми се Омерова душа.“
Одговара та Мерина мајка; 100
Одговара својој милој кћерки:
„Муч не лудуј Мерино дивојко!
„Муч не лудуј кад будала ниси!
„Сад твој Омер другу дјеву љуби.
Ал' бесиди Мерина дивојка, 105
Ал' бесиди својој милој мајки:
„Ђул' мириши, моја мила мајко,
„Ђул мириши Маулић Омера,
„То је душа мојега Омера.“
Ово рече па низ чардак стерка, 110
Па похити на чардак на врата.
Види барјак од цервене свиле
И нуз барјак винац од бисера,
Које носе до два побратима,
Њим говори Мерина дивојка: 115
„Богом братјо, до два побратима,
„Чији ј' барјак од цервене свиле
„И нуз барјак винац од бисера?“
Ал' бесиде до два побратима:
„Не будали, Мерина дивојко 120
„Не будали кад будала ниси.
„Зар не познаш барјак Маулића
„И нуз барјак винац од бисера?“
Кад то чула Мерина дивојка,
Тужним гласом овако их моли: 125
„Богом братјо, до два побратима!
„Ви станите прид моје дворове.
„Да га јадна мертвога целивам,
„Кад га нисам жива с' наљубила.“
Они сташе прид Мерине дворе 130
Они сташе и спустиш' Омера.
К њем Мерина жива примакнула,
Пољуби га и два и три пута,
Да б' бројио, било б' и сто путах.
А кад га је тужна пољубила, 135
Мертва Мера церној земљи паде.
Јунаци јој сандук сатесаше
Сатесаше са оштрим сабљами.
Кад Омера од двора понише
Тад Мерину у сандук спустише; 140
Кад Омера на гробље донише,
Тад Мерину из двора понише;
Кад Омера у јаму спустише,
Тад Мерину на гробље донише;
Кад Омера земљицом посуше 145
Тад Мерину у раку спустише.
Туд наричу до дви старе мајке
И проклињу и старо и младо,
Што разстави и мило и драго. —
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
