Двоје су се завољели млади,
Омер момче и Мерима девојче,
у прољеће кад нам цвета цвеће,
но Омеру говорила мајка:
„Немо узет Мериму девојку, 5
бољом ћу те, сине, оженити,
бољом цуром, бољим пријатељем,
по имену Атлагића Фата;
она има својих девет брата”.
Тако стара сину говорила, 10
па она оде на бијелу кулу,
па се свлачи те се наоблачи,
и опаса три ћемера блага:
први ћемер бурме и прстење,
други ћемер све драго камење, 15
трећи ћемер све жуте дукате,
оде стара двору Аталагића,
па задрка алком на вратима;
ишетала Атлагића Фата,
па јој старој отворила врата, 20
и старицу пољубила у руку,
за бијеле се руке ухватише,
и на бијелу кулу одоше,
за готову софру заседоше,
навалише вина и ракије, 25
и донеше разне ђаконије;
туна стара седе до три дана,
кад четврто јутро освануло,
тад беседи Омерова мајка:
„Пријатељи, браћо Аталгићи, 30
оћемо ли бити пријатељи,
ви имате секу за удадбу,
а ја имам сина за женидбу,
по имену Омер момче младо."
Тад се браћа редом погледаше, 35
и сви одједном на ноге устадоше,
те старици попружише руку,
и дозиву поноситу Фату,
да старици сад пољуби руку;
а кад виде Омерова мајка, 40
она одпаса три ћемера блага,
па јој просу бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење,
а дукате браћи даривала...
.....................................
Омерова мајка се враћа кући,
говорећи Омеру да је испросила
Фату и да ју је даривала.
Ал то Омер ни да чује неће,
него довео Мериму девојку...
.....................................
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 464-465.
