Омер и Анђелија
Внно пије тридесет Турака,
Међу њима Мујо и Алија,
А пред њима Танковић Османе;
Док завика Диздар од Удбипе,
Док завнка Танковић Осману: 5
„Чу ли мене, Танковић Османе,
Ајд' испали до два абердара[1],
Вр’јеме дошло ићи у Котаре.“
То је Осман њега послушао,
Он узима до два абердара, 10
Он узима у бнјеле руке,
Па он иде на поље широко,
Те испали до два абердара;
Зелен бајрак он туди разапе.
Чим пукоше до два абердара, 15
Зелен бајрак[2] он туди разапе,
Сакупи се до триста војника,
Те пођоше доље низ Крајнну,
Низ Крајину они наниђоше,
Све два и два пјесму запјеваше, 20
Све два и два коње поиграше,
Ал не пјева Танковић Османе,
Нити игра дебела зеленка,
Дружина је њему говорила:
„Ој Османе, једна женска главо, 25
Ајд' се врати двору бијелому,
Те ти узми мисирско повјесмо,
Кад не смијеш ићи у Котаре.“
Кад је Омер р’јечн разумио,
Што је њему дружба говорила, 30
Он ее врати свом бијелом двору,
Пред њега је љуба излазила,
Па је њему тио говорила:
„О Османе, ујела те гуја,
Зар ти водиш чету у Котаре? 35
Знаш ли болан, ујела те гуја,
Да је тамо давно погннуо,
Погннуо Мујо и Алија
Зар ћеш ићи јадан без Омера,
Оћеш јадан причекат Омера?“ 40
Па се врати млада у одају
Те дозива нејака Омера;
„О Омере, моје дјете драго,
Иде Диздар данас у Крајину,
И са њиме тридесет Турака 45
И пред њима Танковић Османе
Осман се је потле повратно."
Кад Омере ријеч разумио,
Разумио што му мајка каже,
Лаган’ скочи од земље на ноге, 50
Па на матер ршум[3] учинио
Дај ми мати ђузелиђенсију[4],
Да ја идем за њнм' у Крајину."
То је мајка њега послушала,
Па отвара попете сепете, 55
Па извади ђузелиђенсију,
Па му носи у горњу одају,
Он се евлачи, па се преоблачи,
А слуге му коња опремише,
Опремнше дебела ђогина. 60
Османе је њега почекао,
Почекао у мермер авлнји.
Кад се Омер л'јепо накитио,
Тад повика вјерне слуге своје:
Вјерне слуге, поведте ђогина, 65
В’рјеме дошло ваља путовати!“
Кад су слуге р’јечи саслушале,
Саслушале свога господара,
Полећеше као ластавице,
Ђогина му бијела доведоше, 70
Тад су они здраво полазили,
Мало гоне, ал брзо стигоше.
Кад су били на домак Котара,
Туј су они ноћцу заноћили,
Кад у јутру јутро освануло, 75
Освануло и сунце грануло,
Тад говори Диздар од Удбине
Тад говори својој дружбиници:
„Хајте браћо, да бјежимо даље,
Оставимо то турско копиле.“ 80
Ал је Омер ода више мудар,
Виш’ главе је ђогнна свезао,
Ал’ му ђогат добар мејданџнја,
Под њиме је ендек[5] ископао,
Док се Омер у ендек свалио, 85
Кад се Омер од сна пробудио,
Па погледа с десна на лијево,
Ту не бјеше нико осим Бога,
Оснм Бога и вјернога ђога,
Сва му дружба бијаше утекла, 90
Тад он скочн на ноге лагане,
Па довати бијесна ђогина,
Па он оде тамо за дружином.
Мало гони ал брзо достиже,
Кад је дош’о на домак Котара, 95
Угледа га њина дружбиница,
Туј су они вјеће учинили,
„Ев’ стиже нас нејачак Омере!“
Док завика Диздар од Удбине:
„Је ли мајка родила јунака, 100
Је л’ га данас овдје потрефила,
Кој’ ће ићи у Влашке Котаре,
А до куле Гавран капетана?“
Сви јунаци ником поникоше,
А у црну земљу погледаше, 105
Како трава на завојке расте,
Баш ко дојке у младе дјевојке;
Ал’ не гледа нејачак Омере,
Ал’ не гледа у зелену траву,
Већ Диздару међу очи црне. 110
Тад’ повика нејачак Омере:
„Ев’ јунака, родила га мајка,
У друштву га данас потрефила,
Кој' ће сићи у Влашке Котаре,
А до куле Гавран капетана!“ 115
Па он скочи од земље на ноге,
Па полеће доље низ Котаре,
За њим лети Танковић Османе,
Па говори Танковић Османе,
Па говори нејаку Омеру: 120
„Стан’ Омере, ујела те гуја,
Не иде се тако у Котаре!“
Он застави нејака Омера,
Њему мајка перчин одгојила,
Ал Осман му перчин извадио, 125
Па он плете ситне плетеннце,
У њег меће крсте и иконе,
Још некаке ситне мерџалисе.
Тад говори Осман ка Омеру:
„Када сиђеш јунак у Котаре 130
На прву ћеш страну ударити,
Туде сједи тридесет катана,
Што чувају милог баба твога,
Мртву њему они не вјерују,
Да им какве јаде не зададе; 135
Ти ћеш њима Бога називати,
Они ће ти вако говорити:
„Да си здраво од мора катанче
И тако ћеш здраво пролазити.
Када прођеш тридесет катаиа, 140
Он’ чувају мртвога човјека,
И ашицу[6] нејака Алима
И њима ћеш Бога називати,
И туда ћеш здраво пролазити.
Када дођеш Гавран капетану, 145
Питаће те Гавран капетане:
Одаклен си од мора катано,
Одаклен си од ког ли си града?
Ти ћеш њему вако говорити:
„Ја сам главом од Будима града, 150
Служио сам будимскога краља,
Служио га девет годиница,
Па ми не да паре ни динара,
Већ сам чуо да имаде овдје,
Да имаде Гавран канетане, 155
Па га тражим по бијелом свјету,
Не би л’ код њег љеба издворио.
Кад то зачу Гавран капетане,
То је њему врло мило било,
Па он чини велико весеље, 160
Он сакупи тридес’т дјевојака
И пред њима дилбер Анђелија,
Све дјевојке пјесме припјеваше
Ал’ не пјева дилбер Анђелија,
Уз њу иде лијепа Марица 165
Она носи плетену канџију,
Па удара дилбер Анђелију:
„Пјевај кујо, дилбер Анђелијо,
Нејма теби нејака Омера!“
Кад је Омер ријеч разумио, 170
Разумио што Марица каже,
Он прилази Гавран капетану,
Па је њему вако говорио:
„Је ли изун[7] Гавран капетане,
У лијепо коло дјевојака?“ 175
„Јесте изун танано катанче,
Баш ако ћеш и код моје Анђе.“
То је Омер једва дочекао,
Те од земље на ноге скочио,
Он с' увати у лијепо коло, 180
У лијепо коло дјевојака;
Код Анђуше коло раскинуо,
Анђуши се за руку прихвати,
За руку је бјелу притискује,
А ногом је лахко причепљује, 185
Анђелуша је њему говорила;
„Одмакни се танано латинче,
Ја нијесам одгојила лице,
Да ме љубе танани Латини,
Већ делија нејаки Омере.“ 190
Онда Омер њојзи говорио:
„По чему би познала Омера?
Њем’ говори дилбер Анђелија:
„Познала бн ја млада Омера,
Кад је Омер још нејачак био, 195
Казиво ми ј’ бабо и амиџа,
Слатки бабо Мујо н Алија,
Да је Омер из бешике[8] пао,
Кад је нејак из бешике пао,
Да је пао у ватрицу живу.“ 200
Тад говори нејаки Омере
Тад говори дилбер Анђелији:
Је ли вјера, дилбер Анђелијо,
Да ме не ћеш брату проказати?“
Њем’ говори дилбер Анђелија: 205
„Јесте вјера, нејаки Омере!“
Тад узгрну нејаки Омере,
Тад узгрну свилене рукаве,
Па показа нншан[9] на мишнци,
Да ј’ опржио лијеву мишицу, 210
Кад је нејак у ватрицу пао.
Кад то виђе дилбер Анђелија,
Запјевала грлом бијелијем:
„Ко је први дошо на муштулук[10],
На муштулук Гавран капетану, 215
Он му даје благо небројено;
Ко је други на муштулук дошо,
Он му даје коње нејахане;
Ко је трећи на муштулук дошо,
Он му даје чоу[11] недерану." 220
Туј' со чини велико весеље.
Сјутра данак кад је освануо,
Онда вели дилбер Анђелија:
„О мој брате, Гавран капетане,
Ја би тебе за нешто молила, 225
Да ми дадеш изун и слободу,
Да изађем на врело студено,
Да поведем тридесет дјевојака."
Њој говори Гавран капетане;
„Слободно је, дилбер Анђелија, 230
Ти нзађи на врело студено,
Те поведи тридест дјевојака
И ако ћеш млађано катанче.“
Кад је Анђа брата разумјела,
То је она једва дочекала, 235
Па од земље на ноге скочила,
Те скупила тријест дјевојака
И са њима млађано катанче,
Кад су били на врело студено,
Ал’ да виднш нејака Омера, 240
Подвикује нз грла бијела:
„Гдје с’ Османе, ниђе те не било,
Ево брате лова из ненада!“
Кад је Осман њега разумио,
Он поскочи на ноге лагане, 245
Па је њему одмах долазио,
Заробише тридест дјевојака
И са њима дилбер Анђелију,
Па одоше у гору зелену.
Туј су своје друштво саставили, 250
Омер им је благо подјелио,
Подјелио лијепе дјевојке:
Сваком момку по добру дјевојку,
И Диздару лијепу Марицу,
А он узе дилбер Анђелију, 255
Па је љуби док се не пробуди.
Прибиљежио Васа М. Ђуковић.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
