Омерка дјевојка

Извор: Викизворник


Омерка дјевојка

Пасе овце Омерка дјевојка,
ш њом пореди Омер момче младо.
Пасли овце девет годин' дана;
кад наврши девета година
и десета на заводу била,
вата ми се Омер момче младо
у њедарце Омерки дјевојци.
Ал' говори Омерка дјевојка:
"Да ти с Богом, Омер момче младо,
не ватај се мени у њедарце,
нег' ме чекај годиницу дана,
док нарасту дојке за дојење,
а бијело лице за љубљење,
докле буду прсти за прстење!"
Кад се сврши десет годин' дана,
ал' говори Омер момче младо:
"Ој, старице, мила моја мајко,
дошло вр'јеме да се Омер жени!"
"Окле ће те оженити мајка?"
"Оћу, мајко, Омерку дјевојку,
што смо пасли девет годиница -
чешљала ме јутром и вечером,
а плетала косе на завојке!"
Ал' бесједи Омерова мајка:
"Ај, Омере, драго д'јете моје,
Што ће тети једна чобаница -
тебе оће оженити мајка
са дјевојком Атлагића Ватом,
штоно млада на пенџеру везе
златном жицом, сребрном иглицом!"
Ал' говори Омер момче младо:
"Купи свате, остарјела мајко!"
Скупи мајка кићене сватове,
оде двору Вате Атлагића,
те испроси Атлагића Вату
и доведе бијеломе двору.
Кад се тамна ноћца уватила,
своди мајка Омер момче младо
и сводила Вату Атлагића.
Ал' бесједи Омер момче младо:
"Да ти с Богом, Атлагића Вато,
не дај гласа до гранућа сунца -
нек се браћа пјесме напјевају,
а сестрице кола наколају!
Кад ујутро сване, сунце гране,
тад ми кажи старој мојој мајци -
што су мени кићени сватови,
да су мени моји носиоци;
што су они црљени барјаци,
да су они бијели покрови;
да ме носе путем широкијем
испред двора Омерке дјевојке!"
Ал' поп'јева Омерова мајка:
"Ну, унцута сина Омер' мога -
синоћ сам га једва љубом легла,
а јутрос се ни да диже неће!"
Ал бесједи Атлагића Вата:
"Да ти с Богом, Омерова мајко,
богме ти се ни дигнути неће!
Наредио Омер момче младо
да му одеш осјећи носила,
да га носиш Омерки пред дворе,
да му кренеш косе на завојке,
што их н'јеси угојила, мајко,
него млада Омерка дјевојка!"

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Златна пјена од мора, Народне пјесме Срба у Хрватској, приредио Здравко Крстановић, Рад, Београд, 1990.