Оковани Прометеј
Оковани Прометеј
- Προμηθεὺς δεσμώτης -
Написао: Есхил
Превео: Милош Н. Ђурић
ЛИЦА: ВЛАСТ, СИЛА, слуге Дивове Позорница представља врлетан и пуст крај поред морске обале.
|
САДРЖАЈ: ПРОЛОГ |
ПРОЛОГ
[уреди]
(ПРВИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Власт, Сила, Хефест, Прометеј
(Са десне стране долази Хефест с ковачким алаткама и оковима. Власт и Сила воде везана Прометеја.)
ВЛАСТ
Далеко на крај света, ево, стигосмо,
у пусти скитски крај, где човек не гази.
Ти, Хефесте, на посао; извршуј ту
што отац нареди ти: тога зликовца
да прикујеш на ову стрмен високу
у тврдим оковима јаким клинцима!
Јер понос твој, свестваралачког огња сјај,
он украде и смртном створу дарова;
тај грех он мора откајати бозима,
власт Дивову да поштовати научи,
а с људима да своје везе прекине.
ХЕФЕСТ
Ти, Власти, и ти, Сило, ви учинисте
што Диве нареди вам, сад сте слободне,
а мене страх је бога, свога рођака,
на бурни гребен, тај да силом прикујем.
Ал' ипак морам на тај пос'о прегнути,
јер опасна је шала речју очевом.
(Обраћа се Прометеју.)
О пресмеони сине мудре Темиде,
ја тужан тебе тужна тврдим ланцима
за ову пусту стену морам прибити,
где смртном створу нећеш угледати лик,
ни чути глас, а сунчев пржиће те жар,
и зато свеће твога теле свануће;
на угод теби ноћ звездана криће дан,
и опет сунце рани мраз растапати.
Те патње бреме носићеш непрестано,
јер ослободилац ти не роди се још.
То стече ти за твоју љубав к људима.
К'о бог не бојећи се гнева божјега
ти преко права даде части смртнима,
и зато стојке чуваћеш ту страшну хрид
све без сна, не савијајући колена,
а небу многе плаче, многе вапаје
бадава слаћеш: Див је срца безмитног.
А строго влада сваки нови владалац.
ВЛАСТ
Гле, шта оклеваш и шта га жалиш узалуд?
Не мрзиш бога боговима најмржег
што благо твоје смртном створу издаде?
ХЕФЕСТ
Ал' крв и сродство јаку везу створише.
ВЛАСТ
Па добро, али смеш ли речи очеве
одбацит'? Зар те тога није више страх?
ХЕФЕСТ
Ти свагда свирепа и пуна дрскости!
ВЛАСТ
Твој неће плач помоћи му. Немој узалуд
напрезати се ако нема успеха.
ХЕФЕСТ
Ах, проклео бих овај мрски занат мој!
ВЛАСТ
А што га проклињеш? Да просто изјавим,
твој занат за те муке ништа није крив.
ХЕФЕСТ
Ал' ипак да је коме другом запао.
ВЛАСТ
Тегоба све је осим власт над бозима,
јер осим Дива нико није слободан.
ХЕФЕСТ
То знадем, и ту нема шта да замерим.
ВЛАСТ
Па онда жури се и гвожће баци на њ,
да отац само не спази где оклеваш.
ХЕФЕСТ
Та ево, гле, већ лисичине узимам!
ВЛАСТ
Сад руке стегни му и снажно чекићем
свом снагом ударај и на хрид прибијај!
ХЕФЕСТ
(окивајући једну руку Прометеју)
То чиним већ, тај посао не отежем.
ВЛАСТ
Та јаче уд'ри, чвршће стежи, не пуштај!
Јер и из пута он је кадар наћи пут!
ХЕФЕСТ
Ал' ову руку неће он отковати!
ВЛАСТ
И другу сада чврсто прикуј! Мудрац тај
нек знаде да је мањег ума него Див!
ХЕФЕСТ
(прикивајући Прометеју другу руку)
Сем овог нико с правом не покуди ме!
ВЛАСТ
Сад гвозденог клина немилосни рат
протискуј кроз прса му нештедимице.
ХЕФЕСТ
Ах, с твојих мука уздишем, Прометеју!
ВЛАСТ
Ти опет оклеваш и Диву душмане
зар жалиш? Пази себе да не пожалиш!
ХЕФЕСТ
Сад видиш призор оку људском несносан!
ВЛАСТ
Та видим. Заслужену казну подноси.
Ал' преко кукова му гвозден прикуј пас!
ХЕФЕСТ
То морам, не заповедај ми сувише!
ВЛАСТ
Та заповедаћу и јаче викаћу.
Сад хајде доле, ноге чврсто сапни му!
ХЕФЕСТ
Заврших и тај пос'о с малим напором.
ВЛАСТ
По негвама сад клинце снажно ударај,
јер оцењивач рада строг је судија!
ХЕФЕСТ
Твој језик права слика твога обличја.
ВЛАСТ
Ти буди мек, ал' моју несавитљивст
и срца мог жестину немој корити!
ХЕФЕСТ
Хајдемо! Удове му држе окови.
ВЛАСТ
(Прометеју)
Ту размећи се, граби даре бозима
и дај створењу смртном — белој мушици!
Да л' оно може да ти скине муке те?
Баш лажно бози Промућурко зову те,
та самом теби треба промућурности,
из ових да се верига ослободиш.
(Одлазе.)
ДРУГА ПОЈАВА
Прометеј
ПРОМЕТЕЈ
Божанствен зраче, ветрови брзокрили,
ви, речна врела, и ти, морских таласа
безбројан осмејче, о земљо свемајко,
вас зовем ја, и сунчев круг што види све:
сад видите шта патим бог од богова!
Та гледајте какве ћу срамотне ја
кроз хиљаде година раскидан овде
подносити муке! Мени то нађе
тај нови господар боговског света —
те окове грдне!
Ох, уздишем с невоље садашње ове
и потоње, да ли ће икада крај
осванути патњама мојим!
Ал' шта говорим? Унапред јасно знам
будућност сву, а јад ме неће никакав
погодит' изненада. Удес досуђен
подносит' морам како могу, кад већ знам
да немам снаге судбе моћ да савладам.
Ал' нити ћутати а нит' не ћутати
не могу о злу овом. Људима дадох дар,
и зато јадник јарам овај подносим.
У нартек-штапу извор огња уграбих,
ту искру, која људ'ма учитељица
вештина сваке поста — благо велико.
За такве грехе ове муке мучим ја,
под ведрим небом оковима прикован!
О леле мени, леле!
Шта захуја то? Какав незнан мирис ту!
Да л' божји или људски? Или помешан?
Зар стиже неко на крају шара земљина
да патње моје види или шта ли ће?
Та гледајте ме сужња — бога несрећна
што душманин Диву постаде клет,
и с којим се богови свадише сви
што Дивове царске полазе дворе,
јер силно човека заволе он!
(Чује се шум.)
Ах, какав ли опет чујем то шум
к'о птичји лет? Лелује се ваздух,
јер лаких га крила потреса лепет.
Ал' било што било, све ми је страшно!
(Од мора долети хор Океанида на крилатим колима и стане пред стену за коју је Прометеј прикован.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Хор, Прометеј
УЛАЗНА ПЕСМА
Прва строфа
ПРВИ ПОЛУХОР
Ништа се не бој! Овај пријатељски буљук
у летењу се надмећући
на ову стену долете
склонив једва срце очево.
Ваздушни таласи донели ме.
Јер јека чекића до наших одјекну
дубина, она с лица
стид нежни одагна ми.
На колима крилатим боса јурнух.
ПРОМЕТЕЈ
Јао, јао!
О породе Тетије обилне децом,
а роди вас она с Океаном оцем,
што васцелу земљу окружује струјом вечито будном:
де погледајте, видите каквијем гвожђем
на врху литице прикован овде
у клисури овој
ја жалосну морам стражити стражу.
Прва антистрофа
ДРУГИ ПОЛУХОР
Гледам те, Прометеју, очи моје застре
пун суза тамни облак цео
кад видех како тело ти
на ту приковано литицу
окови челични раскидају.
Владари нови владају на Олимпу:
по законима новим
без закона Диве влада
и старе властодршце руши сада.
ПРОМЕТЕЈ
Та под земљу да ме бацио бар
у Хадово крило што прима мртваце,
у бескрајни Тарта,
и гневно ме вез'о у окове тврде,
да не би се ни бог, а ни ко други
веселио томе!
А сада у ваздуху лебдим к'о дроњак,
у душмани моји уживају у том!
Друга строфа
ПРВИ ПОЛУХОР
Је л' ико срцем тако тврд
од богова да бој га твој
весели? Ко да не жали
твој удес осим Дива? Само киван он
срца неумољива
Уранов разгони род;
и неће престати
док на њима срца не искали,
или ко лукавством каквим
чврсти му не отме престо.
ПРОМЕТЕЈ
Да, заиста мене, мада ми уде
страховито гвожће распиње сада,
господар блажених требаће још,
да нову му тајну откријем ону
што носи му изгуб жезла и власти!
И неће ме реч'ма очарати медним,
ни устима слатким, и никад се нећу
ни његових оштрих препасти претња
и оно му рећи, док не из љутог
не избави гвожђа и не буде вољан
да плати ми казну за ову срамоту!
Друга антистрофа
ДРУГИ ПОЛУХОР
Ти пркосиш, под горком том
не савијаш се невољом,
а реч ти дрска сувише;
до у дно срца мога страх ме прожео,
за твој удес бојим се,
када ћеш патњама тим
свршетак видети,
у луку пристати. Та безмитна
ћуд је у Кронова сина
и неумољиво срце.
ПРОМЕТЕЈ
Ја знадем да Див је камена срца
и за себе сам да правицу кроји,
ал' милостив, мислим, једном ће бити
кад с престола падне.
Утишаће своју жестоку срдњу,
и потом по љубав у загрљај братски
до мене жељног полетеће жељан!
ПРВА ЕПИСОДИЈА
[уреди]
(ДРУГИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Прометеј, Хоровођа
ХОРОВОЂА
Сад откриј нам и разговетно реци све,
за какву те кривицу Диве ухвати
и мучи тако срамотно и свирепо?
Извести ако реч ти тешко не пада!
ПРОМЕТЕЈ
Да, мучно ми је о том и говорити,
а мучно ћутати, на сваки начин зло.
Кад бози оно силним гневом плануше
и кавгу једни завргоше с другима,
што ови Крона хтели с трона срушити,
да Див им царује, а они тежили
да нигда Див не завлада над бозима,
најбољим светом тада саветовах ја
Титане, Земљин и Уранов подмладак,
ал' немах наге да их себи приволим,
но, пуни беса, вешту мудрост одбаце,
без труда силом царовати мишљаху.
А мени не једанпут мајка Темида
и Геја, једно лице многоимено,
прорицала ми како ће се збити све:
да ту ни снаге а ни силе не треба,
но лукавство ће победу задобити.
И док сам њима тако објашњавао,
не удостојише ме пажњом никаквом.
Од свега мени свидело се најбоље
да материних прихватим се савета
да вољан вољна Дива у том помогнем.
На моје речи мрачни бездан Тартаров
дубоко крије Крона, старца древнога,
са друговима његовим. Тим добрима
задужио сам господара богова,
а он оваквом срамном платом врати дуг!
То и јест она болест власти силничке
да својим не верује пријатељима.
А што ме питате за какву кривицу
он мене мучи, то ћу јасно рећи вам.
Тек заседе на престо оца својега,
он боговима одмах части раздели,
те једну овом, другу оном, среди власт,
ал' јадних људи нимало се не сети,
но цео род им хтеде искоренити,
па потом друго ново племе створити.
И томе нико не би противан до ја.
Тек ја ти прегнух, ја ти људе избавих
да уништени у мрак Хадов не дођу.
У овим зато превијам се јадима;
та трпња мука је, а призор жалостан!
На смртне људе ја се сажалих, а сам
не стекох самилости, него немило
ту висим, Диву позориште неславно!
ХОРОВОЂА
Гвоздено срце има и од камена
ко не гневи се с бола твог, Прометеју!
Не желех никад јаде такве видети,
а кад их видех, срце ми се раздире.
ПРОМЕТЕЈ
У пријатеља јад мој буди самилост.
ХОРОВОЂА
Да ниси негде још и даље пошао?
ПРОМЕТЕЈ
Не пустих да унапред људи виде смрт.
ХОРОВОЂА
А какав лек им за ту болест изнађе?
ПРОМЕТЕЈ
Населих душе њине слепим надама.
ХОРОВОЂА
Обдарио си људе даром великим.
ПРОМЕТЕЈ
И осим тога огањ им поклонио.
ХОРОВОЂА
Кратковек створ и пламен огња има сад?
ПРОМЕТЕЈ
Вештине свакојаке њим научиће.
ХОРОВОЂА
Па зар за такве грехе тебе Кронов син —
ПРОМЕТЕЈ
Нагрђује и неће да ме реши зла.
ХОРОВОЂА
А да л' ће бити краја тима патњама?
ПРОМЕТЕЈ
Не другог, осим кад се свиди ономе.
ХОРОВОЂА
А како то? Шта изгледаш? Зар не видиш
да погреши? Да причам како погреши,
ја не волим, а теби бол би нанела.
Но махни то, а спасавај се од мука!
ПРОМЕТЕЈ
Ко није на мукама за њ је пос'о лак
да оног саветује и поучава
ког јади бију. Све то и са знађах ја.
Ја с вољом, с вољом згреших, то не поричем.
Помажућ' људству стекох јаде себи сам.
Не — не мишљах оваква да ће одмазда
изједати ме на тој хриди високој,
у безљудици ове земље самотне.
И не жали јаде моје садашње,
но на тле сиђите, судбину потоњу
да чујете, све до краја да сазнате!
Учините ми по вољи, учините,
помозите ми у злу сад. Јер несрећа
час овог, а час оног стиже једнако.
(Океаниде силазе са својих кола и стају на стену.)
ХОРОВОЂА
Да чујемо тебе, раде смо све,
Прометеју.
И сада ти лака оставих скока
брзолетна кола и свештени ваздух,
ту орловску стазу, и на земљу ову,
на врлетну слетих литицу; желим
да невоље твоје до краја чујем.
(Долази Океан од мора на крилату коњу.)
ДРУГА ПОЈАВА
Прометеј, Океан, Хор
ОКЕАН
Гле, стиг'о сам крају дугога пута,
и ево ме к теби, Прометеју мој,
брзокрили овај ме донео ждрал,
без уздица, мисли покоран мојој.
Знај, твоја судбина боли и мене,
та рођачка на то гони ме крв,
ал' да и нема ње, ја никоме не бих
од богова већу одао пошту
но теби.
А сазнаћеш да је истина ово:
не умем да језиком узалуд ласкам.
Дед казуј у чему ти могу помоћи,
та никада нећеш рећи да имаш
од Океана вернијег друга.
ПРОМЕТЕЈ
О! Шта је ово? И ти амо дође зар
да гледаш јаде моје? Како смеде ти
да раставиш се с водом, с имењакињом,
и с камен-пећинама самосазданим,
и стигнеш мајци гвожђа? Или стиже зар
да моју видиш коб и мој да жалиш јад?
Па гледај призор, пријатеља Дивова,
што њега подиже на престо владарски,
гле, каквим овде савија ме мукама!
ОКЕАН
То видим, Прометеју, мада сȃм си вешт,
ја желим тебе световати најбоље.
Упознај себе, прими нови поредак,
и нов господар влада сада бозима!
А будеш ли овако оштрим речима
ти пркосио, брзо тебе чуће Див
и с вишег престола, и садашњи ти гнев
и муке биће ти к'о игра дечја.
И зато, мучениче, гнев устегни тај,
па гледај да се мука тих ослободиш!
Ја можда прастару ти причу причам ту:
ал' језику што сувише се размеће
оваква иде награда, Прометеју.
А ти још ниси кротак, злу не попушташ,
но поред тога желиш другог допасти.
Ал' мене прихвати за учитеља свог
и против бича не ритај се; видиш сам
да владар влада жесток и самосион.
А ја сад одлазим и стараћу се већ
да мука тих те, ако могнем, опростим.
Ти миран буди и не хули сувише.
Ил' зар ми не знаш, поред свега ума свог,
да дрску језичину казна достиже.
ПРОМЕТЕЈ
Ја завидим ти што кривици умаче,
а усуди се да се на ме сажалиш.
А сада махни то, не води бригу ту,
јер нећеш склонити га, није лако то.
А на се пази да не приседне ти пут.
ОКЕАН
Ти ближње боље знадеш саветовати
но себе; дело каже то, не моја реч.
Од мога нећеш скренути ме наума!
Јер ја се уздам, уздам, милост мени Див
учиниће, и од тих мука спашћу те.
ПРОМЕТЕЈ
Ја за то хвалим те, и свагда хвалићу,
јер добре воље срце ти је препуно.
Ал' не мучи се ништа, залудан је труд.
Помоћи нећеш мени ма и хтео то.
Но мируј ми и не пуштај се ни у шта!
Јер пошто сам пострадах, не бих желео
да други за то истих јада допадну.
То не! Већ мене мори удес Атланта,
мог брата, што у крајевима западним
земаљски и небески носит' мора стуб
на својим плећима, то бреме немало.
И сина видех Земљина, Киликијских
стана спиљȃ, пожалих грдосију
ту грозну, стоглаву, ал' сила скрши га —
Тифона љутог; он се опре бозима,
из грдних раља бесне претње бацаше,
из очију му страшан пламен севаше,
к'силом да ће срушит' владу Дивову,
ал' Дивова га стрела стиже бесана,
огњевита га муња озго ошину,
и прекиде му хвалисање охоло.
У само срце како беше погођен,
у прах и пеп'о снага му се прометну.
И тело онде протегнуто, немоћно,
крај морскога теснаца сада почива,
а Етне горе притисли га темељи,
на врху седи Хефест, кује железо.
Одатле једном огња потоци провалиће
и чељустима пустошиће похлепним
по Сицилији плодној равне усеве.
У такву гневу Тифон избациваће
бујицу жарку, страшан пљусак огњени,
иако у прах гром га Дивов сажеже.
Ал' ниси тако неук ти, па не треба
да ја те учим, чувај себе како знаш!
А ја ћу ову судбину да подносим,
док пламен гнева свога Див не угаси.
ОКЕАН
Зар уистину не знаш то, Прометеју,
да душу која пати реч исцељује.
ПРОМЕТЕЈ
Кад ко у право време срце стишава,
и срдњу када букти силом не гаси.
ОКЕАН
Кад вољу добру смеон има прегалац,
зар штету видиш ту? Протумачи ми ствар!
ПРОМЕТЕЈ
Доброту видим луду, муку залудну.
ОКЕАН
Допусти ми да од те бољке болујем
кад мудру вреди мудар се не чинити.
ПРОМЕТЕЈ
Показаће се, то је моја погрешка.
ОКЕАН
Твој говор јасно налаже ми повратак.
ПРОМЕТЕЈ
Због суза за мном да се с ким не омразиш.
ОКЕАН
Зар с оним што на чврстом седи престолу?
ПРОМЕТЕЈ
Да, чувај се да срце не букне му кад!
ОКЕАН
Твој удес мени учитељ, Прометеју.
ПРОМЕТЕЈ
О, иди, крени, мудрост ето чувај ту!
ОКЕАН
Ту реч ми рече кад сам већ на поласку.
Мој ждрал већ маше крилима, да пространим
полети путем етарним, а он је рад
у стаји својој колена да одмори.
(Одлази.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Прометеј, Хор
ПРВА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Прометеју, уздишем худу срећу твоју,
низ образе од очију
лијем поток бисер-суза,
бујним врелом лице квасим.
Немилосно Див ти сада
по закону влада своме,
над пређашњим боговима
моћ охолу показује.
Прва антистрофа
По земљама свима већ стењање се ори,
име твоје узвишено,
стару славу рода твога
цео запад оплакује,
и сви они што у светој
у Азији пребивају;
с непреболних твојих мука
цела плаче васиона.
Друга строфа
Још и моме у Колхиди,
што без страха у бој срћу,
и племена она скитска,
крајем света што се скићу
око мора Меотскога.
Друга антистрофа
И аријских свет јунака,
што у граду врлетноме
крај Кавказа пребивају,
љута војска штоно бесно
с копљем граче оштрòртим.
Трећа строфа
Пређе видех једног бога
страшне муке склептале га;
то је Атлант, титан силни,
кога довек' земља својом
тишти снагом неизмерном
и свод небни, а он стење.
Трећа антистрофа
Морски вали силно хуче,
исту судбу с њима пате,
и дубине с њима стењу,
црни Хад се у дну тресе,
светих река извор-воде
с љуте плачу несреће му.
ДРУГА ЕПИСОДИЈА
[уреди]
(ТРЕЋИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Прометеј, Хоровођа
ПРОМЕТЕЈ
(Мало ћути, а потом се прене.)
Не држите од сујете ил' пркоса
да ћутим, но ми жалост срце подгриза
што себе видим ја овако смрвљена.
Па ипак, свима новим боговима тим
ко други све те части подели но ја?
Ал' о том ћутим. Не волим да говорим
што знадете. Но људске чујте невоље
и како њих што пређе беху глупави
обдарих умом, дадох светлост разума!
Говорит' нећу то да људе погрдим,
но даром својим да вам љубав докажем.
Пре гледајући они залуд гледаху,
и слушајући не чујаху, него све
к'о слика у сну за свег' века мешаху
без реда. Не знађаху шта је грађен дом
и сунцем озарен, ни шта дрводеља.
Под земљом живљаху к'о мрави живахни
завлачећи се у мрак тамних пећина.
Па не знађаху стална знака никаква,
ни кад је зима, ни кад цветно пролеће,
ни лето родно; без памети икакве
сав рад им беше, док им звездȃ тамни пут
не открих, њихов излазак и залазак.
Па онда број им нађох, знање најбоље,
и слова дадох им да знају писати,
и памћење, ту мајку свега умештва.
И стоку први ја у јарам ухватих,
да вуче плугове и носи товаре
и човека у пословима претешким
замењује, и коње уздољубиве
упрегох — красан украс сјајног раскоша.
Бродару нико други него ја морòпловку
саградих лађу с платненијем крилима.
Изнађох смртном створу све вештине те,
а сам ти јадник мисли немам којом бих
од ове ослободио се невоље.
ХОРОВОЂА
Зло грдно тебе склепта, памет остави
колебаш се па клону као лекар лош
кад болест обори га; себи не можеш
пронаћи какав мелем да се исцелиш.
ПРОМЕТЕЈ
Чуј друго да ти веће буде чуђење,
вештине какве, каква средства измислих!
А највеће је: кад би ко оболео,
не беше масти никакве, ни мелема,
ни пића, а ни јела, но без лекова
сви пропадаху, док их не упутих ја
у мешање спасоносних лекарија,
да сваку болест могу њима лечити.
И многе нађох начине прорицања;
докучих први из сна шта се дешава
на јави; гласе нејасне протумачих
и знамења на путу што их сретају;
разредих тачно птица грабилица лет,
шта значи десно, а шта лево летење,
и какву храну свака од њих узима,
и какве су им мржње, какве љубави,
и где је двоје и где живот задружан;
па како глатка мора бити утроба,
и које боје жуч да бог се радује,
и какав облик ишараним јетрима.
И салом завијене спалив удове
и дуго бедро, тој вештини нејасној
упутих смртан створ и оку његову
отворих огњен знак што скривен бејаше.
Толико о том. Ко ће најзад казати
да она блага што се крију људима
у утроби земаљској: бакар, железо,
па сребро, злато, да пре мене пронађе?
Та нико, знам то, осим лажив хвалиша.
У мало речи, причу ту да не дуљим:
вештине све Прометеј даде људима.
ХОРОВОЂА
За људе немој сувише се бринути,
а за се мари јадника! Јер верујем
и наду гајим: пашће с тебе ланци ти,
и нећеш бити мање моћан него Див.
ПРОМЕТЕЈ
Да тако буде — усуд постојани то
још не одреди; неизбројне патње још
и муке трпећу док будем слободан.
Вештина нема снаге против нужности.
ХОРОВОЂА
А ко то управља корманом нужности?
ПРОМЕТЕЈ
Три Судиље и, уз њих, Срде памтиље.
ХОРОВОЂА
Па од њих, дакле, зар је Див немоћнији?
ПРОМЕТЕЈ
Од судбине ни он утећи не може.
ХОРОВОЂА
А шта је судба Диву него вечна власт?
ПРОМЕТЕЈ
То никад нећеш чути, па и не питај!
ХОРОВОЂА
То нека света ствар је што је тајиш ти.
ПРОМЕТЕЈ
На нешто друго пређите, још није час
да о том зборимо. То морам тајити
што могу више; будем ли то чувао,
опростићу се зла и грдних окова.
ДРУГА ПОЈАВА
Прометеј, Хор
ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Не дао ми Див свевладар
никад памет бунтовничку,
но да свагда бога волим
и говеда да му кољем
и приносим свете жртве
крај таласа неуморних
Океана, оца мога!
Никад речју не грешила!
У срце се записало,
никад ми се избрисало!
Прва антистрофа
Благо оном чије дане
докле год му жиће траје
храбра нада свагда прати,
радост ведра срце крепи.
Али мене језа хвата
кад посматрам како тебе
муке муче небројене.
Јер од Дива страх те није,
самовољно, Прометеју,
браниш људе преко мере.
Друга строфа
Бесплодна је љубав твоја!
Ко те, драги, може спасти,
ко ти може помоћ дати
од тих људи дан што живе?
Не виде ли слабост њину,
ломне сенке — слепце слабе,
јадом својим оковане?
Људски снови нису кадри
да поредак сруше Дивов?
Друга антистрофа
То ти сазнах, Прометеју,
када видех злу коб твоју.
Другу песму сад ти појем,
а то није она што је
уз купање и крај одра
на дан свадбе теби певах,
кад ми сестру Хесиону
даром доби и одведе
да ти верна буде љуба,
(Изненада бане Ија с говеђим роговима на глави, поцепаног руха и замршене косе.)
ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА
[уреди]
(ЧЕТВРТИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
Прометеј, Ија, Хор
ИЈА
То каква је земља? Какав ли народ?
Та кога на стени везана видим
да ветар га бије?
Са каква те греха раздире казна?
Извести ме куда,
у коју земљу јадна залутах?
Јао! Јао!
И опет несрећну ме обад боде!
Лик Арга Земљина — сачувај боже! —
чувара мога видим стоокога!
О, за мном се шуња, очима звера,
ни мртва не крије га земља,
него из доњег устаје света,
па ме бедну прогони гладну
и по морском врзе се жалу.
Строфа
Воском спојена свирала гласна
звуцима љуља ме у сан.
О леле! Ох, куда ме воде
те далеке лутње?
Шта скривих ти, Кронов сине,
с кога, с кога ми греха ти ове
наметну муке?
Та зашто ме страшном бесноћом
полуделу кињиш овако?
Или ме спали, ил' у земљу метни, ил'
немани дај!
Немој одбити ми
што те, господе, молим!
Доста ме лутања дуга
уморише, не могу знати како бих
отела се беди.
Чујеш ли глас рогате моме?
ПРОМЕТЕЈ
Да не чујем зар мому бесом гоњену,
кћер Инахову? За њом срце изгоре
у Дива, а сад Херин гнев је прогони,
па тешке дуге путе силом путује!
Антистрофа
ИЈА
Откуд очево дознаде име?
Кажи ми јадници ко си,
те несрећник несрећној мени
сву истину збориш*
И божју болести спомену ми,
што ме бодући сатире, јао,
жалцима беса!
У махниту скакању амо
дојурих морена глађу,
Херином гоњена срдњом. Та икога има ли
злосрећна још
да се к'о ја пати?
Него јасно ми реци
каква ме патња још чека?
Да л' има мелема ил' какве помоћи?
Реци, ако знадеш!
Казуј, извести скитницу мому!
ПРОМЕТЕЈ
Што желиш знати, јасно казаћу ти све,
простодушно, без икаквих загонетки,
к'о пријатељима што личи зборити:
ти гледаш ту ватродавца Прометеја.
ИЈА
Ти општи спасе свију људи, патниче
Прометеју, због чега трпиш казну ту?
ПРОМЕТЕЈ
Баш престах своје муке оплакивати.
ИЈА
Зар нећеш мени пажњу ту показати?
ПРОМЕТЕЈ
Та реци коју? Све од мене сазнаћеш.
ИЈА
Изјави ко те на ту стену прикова?
ПРОМЕТЕЈ
Див одлучи, а Хефест руком изврши.
ИЈА
За какве грехе мучиш овде муке те?
ПРОМЕТЕЈ
Нек буде доста што ти открих само то.
ИЈА
И време још саопшти мени јадници,
тумарању ми овом кад ће бити крај.
ПРОМЕТЕЈ
Да свето не знаш боље ти је но да знаш.
ИЈА
Не таји ми што имам препатити још!
ПРОМЕТЕЈ
Ту милост, ја ти, веруј, не ускраћујем.
ИЈА
Па шта се нећкаш онда казати ми све?
ПРОМЕТЕЈ
Та хоћу, али страх ме, збунићу те тим.
ИЈА
Не мари за ме више но што марим ја.
ПРОМЕТЕЈ
Кад желиш, треба да ти кажем: дакле чуј!
ХОРОВОЂА
Не, немој још! И мени мало радости
учини! Чујмо најпре њену несрећу,
нек сама прича своју судбу преболну,
а ти јој потом кажи јаде будуће!
ПРОМЕТЕЈ
До тебе, Ијо, стоји да им учиниш
ту љубав — то су сестре родитеља твог.
Свој удес оплакати, изјадати јад,
слушачу кад ко сузе самилости зна
измамит', вредно је задржати се ту.
ИЈА
Ја не знам како бих ускратила вам то.
Што питате ме, јасно ћете чути све.
Додуше, бол је о том и говорити
одакле на ме несрећницу налети
тај вихор од бога и пропаст лика мог.
Та свагда обноћ у сну мени приказе
доходиле у девојачке одаје
и све ме драгале: „О срећна девојко,
не девуј више, сјајну имаш прилику
за удају! Див, стрелом чежње погођен,
за тобом гори, жуди да те обљуби;
ти Диву, девојко, не одбиј загрљај,
но иди Лерни, оној бујној ливади,
ка стадима и торовима очевим,
чезнуће оку своме Див да загаси.“
И јадну мене сваку ноћ су мучили
овакви снови, док не добих смелости
да оцу кажем она ноћна виђења.
А у Пит и Додòну често гласнике
он слаше, не би л' чуо какво делање
ил' каква реч је боговима пријатна.
Ал' вратише се с изјавама нејасним
и загонетним; тáман беше смисао.
Глас најзад разговетан стиже Инаху
са строгим налогом да мене од куће
и завичаја гони да се јадница
до на крај земље остављена пребијам.
Не послуша ли, Див ће муњом громовном
да удари и све му племе уништи.
Он послуша то Локсијино пророштво,
и тужан тужну мене тада отера
и прогна, ал' га нагна сила Дивова
да против срца свога тако поступи.
И одмах ми се лик и ум извратише,
те рогата — што видите — оштрòустим
бодена обадом у скоку махнитом
све трчах према Керхни, питком извору,
и врелу Лерни; за мном стане срљати
говедар, пород Земљин, Арх плаховити,
и сваки трах ми вребат' густим очима.
Ал' њега нагло неочекивана коб
живота лиши; а ја, бесом гоњена,
пред бичем божјим свуд се светом потуцам.
Шта зби се, ето чу. А знаш ли казати
шта имам још да патим, казуј! Немој ме
из самилости лажним тешит' речима:
најгрђе зло је, велим, измишљена реч.
ХОР
Леле, леле! Престани! Ах!
Никад, никад немах наде
да ће ми до уха доћи глас нечувен,
ни даће ми такве неотрпне
муке, бруке, страшне хуке
парати душу дворезним ртом.
Јао, судбо, судбо!
Згрозих се од јада Ијина!
ПРОМЕТЕЈ
Ти рано тужиш, страх те обузео сву,
а причекај да чујеш још и остало.
ХОРОВОЂА
Говори, казуј све! Та воле патници
унапред јасно знати јаде потоње.
ПРОМЕТЕЈ
Да, прву жељу ја вам лако испуних:
из њених уста хтедосте да чујете,
да сама своју изјада вам трпију.
А друго чујте сада, какве муке још
од Хере треба мома та да премучи!
(Обраћа се Ији.)
Ти, ћерко Инахова, памти моју реч,
да сазнаш кад ће путу твоме бити крај.
Одавде сунцу право крени на исток,
па пролази кроз неоране крајеве!
И тада до скитача Скита доћи ћеш,
на красним колима што плету чадоре,
а гађају из лукова стрелòметних.
Не иди близу им, но хучном обалом
све уз крају ходи мимо земљу њихову!
На левој страни бораве ти Халиби,
ковачи гвожђа, њих се мораш чувати,
јер дивљи су, туђинцима неприступни.
На Хибрист, реку бесну, тада стићи ћеш,
не прелази је, јер се прећи не може,
док на сам Кавказ, на ту гору највишу,
не приспеш, гдено река бесно навире
са главица. Преваљујући висове
до звезда што се дижу, на југ удари,
и тада војсци доћи ћеш амазонској
што не воли мушкарце; у Темискири
крај Термодонта оне једном живеће,
где Салмидешки кршни жал се находи,
бродару душманин, а очух лађама.
И оне врло радо казаће ти пут.
До самих уских врата морских приспећеш
теснацу Кимерскоме; њега смеоно
напусти, па Узину пређи Меотску.
У свету довек вели шириће се глас
о путу твом, он Боспор име добиће.
Опростивши се тако с тлом Европиним,
на азијско ћеш доћи тле. Зар није тај
над боговима цар у свему једнако
силовит? То чељаде смртно хтеде бог
да обљуби — а нагна у то лутање.
На горка просца, дево, набаса ми ти
пред удају, јер вести што их сада чу
још муци твојој ни почетак не кажу.
ИЈА
О леле мени! Јао!
ПРОМЕТЕЈ
Ти залелека, застења, а шта ли ћеш
тек онда када јаде чујеш остале?
ХОРОВОЂА
Зар још ћеш овој других јада казати?
ПРОМЕТЕЈ
Дабоме, љута јада море пребурно.
ИЈА
Па на што живот мени? Зашто да се ја
не сурвам одмах с ове тврде хридине,
о земљу да се разбијем и мука свих
ослободим? Та боље једном умрети
но с дана у дан муке нове мучити!
ПРОМЕТЕЈ
Тегобе моје тешко би подносила,
где мрети мени није судбом суђено!
Та смрт би ослободила ме невоља.
А сад још краја мојим нема патњама,
све дотле док се с власти Див не обори.
ИЈА
Зар може Див да икад падне с престола?
ПРОМЕТЕЈ
Та пропаст би те, мислим, обрадовала.
ИЈА
А како не би кад од Дива трпим зло.
ПРОМЕТЕЈ
Та знај да живу ја ти рекох истину.
ИЈА
Па ко ће њему царско жезло отети?
ПРОМЕТЕЈ
Са себи својим намерама сујетним.
ИЈА
А како? Кажи ако реч ти не уди!
ПРОМЕТЕЈ
Узеће жену, али ће се кајати.
ИЈА
Да л' божју или људску? Реци, ако смеш!
ПРОМЕТЕЈ
Шта питаш коју, то се не сме казати.
ИЈА
Зар жена да га с престола стрмоглави?
ПРОМЕТЕЈ
Од оца она јачег сина родиће.
ИЈА
И од те судбе зар му нема спасења?
ПРОМЕТЕЈ
Не, ако ја се окова не избавим.
ИЈА
А где је спас ти кад се Диве противи?
ПРОМЕТЕЈ
То биће један из потомства твојега.
ИЈА
Шта рече? Мој зар синак теби спасилац?
ПРОМЕТЕЈ
Потомак трећи после десет претходних.
ИЈА
То пророштво не могу више схватити.
ПРОМЕТЕЈ
И не питај, да своје дознаш невоље!
ИЈА
Што понудиш ми немој ускраћивати!
ПРОМЕТЕЈ
Од вести двеју једну на дар добићеш.
ИЈА
А каква? Реци обе, па да избирам!
ПРОМЕТЕЈ
Е добро. Бирај: или друге муке још
да откријем ти или спасиоца мог!
ХОРОВОЂА
Учини — буди добар — једну љубав њој,
а другу мени, молбу ми не одбијај!
И овој кажи потоње тумарање,
а мени, желим чути, спасиоца твог.
ПРОМЕТЕЈ
Кад желите, ја нећу бити противан.
Што год ме питате, објавићу вам све.
Најпре ћу теби, Ијо, мучно лутање
изложити, а ти га пиши у срце!
Кад пређеш врата, двају копна границу,
на исток жарки пођи, путу сунчеву,
и пливај морском пеном, докле не стигнеш
до Кистене, до оних Поља горгонских,
где бораве Форкиде, деве маторе,
њих три, у лику лабудском, једнòоке,
једнòзубе; нит' сунце на њих икада
нит' месец икад својим сине зрацима!
А близу њих три сестре живе крилате,
змијòкосе Горгоне, људ'ма душманке,
кад човек погледа их, престаје му дах.
То кажем ти да знадеш бити опрезна.
Још друге чуј за људске очи ужасе!
Оштрòкљуних се чувај паса Дивових,
арслáна љутих, и још војске коњичке
Аримаспа једнòоких, што бораве
где Плутон ваља валове златотеке.
Не иди њима! У далеку земљу ћеш
ка црном стићи народу, што пребива
крај врела сунцу, где је река Етијоп.
Уз њену иди обалу, док не дођеш
до скоковаца, гдено с Гора Библових
к'о вода питка пада Нил божанствени.
Тај Нил у троугласти водиће те крај,
у нилску земљу, где је, Ијо, далек стан
и теби и потомству твоме досуђен.
А чини л' ти се тамно што и нејасно,
ти опет питај ме и разговетно чуј!
Та више но што желим имам времена.
ХОРОВОЂА
Имадеш ли о мучном јој тумарању
још рећи нешто или досад прећута,
ти казуј! Све ли рече, милост мољену
учини и нама, зацело још је знаш.
ПРОМЕТЕЈ
Сад чу свршетак свему свом тумарању.
Да зна да по истини рекох, казаћу
што јадна премучи, док амо не стиже;
за своје речи даћу тако потврду.
Што досадно је, не марим да спомињем,
те хитам самом крају твога лутања.
На Молошке рабнице кад си приспела
и врлетној Додòни, где је седиште
и где је пророчиште Дива Теспротског,
ту чудо невиђено: зборе храстови,
и они сасвим јасно, без увијања,
к'о потоњој, к'о славној љуби Дивовој
учинише ти поздрав — да л' ти ласка то?
Па отуд бесом захваћена дохита
уз обалу на Рејин затон велики,
а отуд натраг трком ветар нагна те;
у потоња времена морски залив тај,
то добро знај ми, Јонским ће се прозвати,
о путу твоме спомен роду људскоме.
То знаци су ти моје свести пророчке
да нешто видим више но је очито.
Остатак она и ви чујте заједно,
и сад се враћам трагу речи пређашњих.
На крају земље оне Каноб лежи град,
на самом наносу и ушћу Нилову.
Ту јасну свест и памет вратиће ти Див,
оплодиће те само лаким додиром.
Епàфа црног родићеш; то име он
по божјем чину добиће; уживаће
плод земље широки што Нил је натапа.
С педесеторо ћерки пето њему колено
повратиће се граду Аргу нерадо
да уклони се браку с братучедима.
А они, страшћу занети, к'о јастреби
голубица далеко неће пустити,
долетеће за свадбом — ловом злокобним,
ал' бог им неће дати среће љубавне.
Пелазгија ће крвљу дочекати њих,
савладаће их бдење жена смеоних;
јер свака млȃда убиће младожењу,
мач двосекли кад крвљу жртве омасти,
Да душмане ми таква стигне Кипранка!
Ал' једну ћерку чежња ће премамити,
те брачног друга свога неће убити,
предомислиће се, и више волеће
и плашљивицом звати се но крвницом.
И та ће Аргу царску лозу родити.
Да све то јасно кажем, треба многа реч.
Из тога семена ће јунак никнути,
на гласу стрелац; он ће мене из мукȃ
извући. Такво мени рече пророштво
прадревна мајка, исполинка Темида.
А кад и како, дуга збора треба то,
а да и сазнаш, не би вајде имала.
ИЈА
О напред, напред!
Грч хвата ме опет, и лудила бес
већ мозак ми пали, и беснила жалац
без огња ме жеже!
А срце ми дршће и о груди бије!
А очи се муте и у руци врте!
Са стазе ме баци беснила ветар,
над језиком више не могу да владам,
и мутне ми речи без реда бију
о валове невоље страшне!
(Бесомучна отрчи у недоглед.)
ДРУГА ПОЈАВА
Прометеј, Хор
ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Строфа
Мудар, мудар онај беше
коме првом ова мисо на ум паде
и ко први ово рече:
брачног друга бирај према себи,
није благо ни раскош ни злато,
нег' је благо што је срцу драго.
Антистрофа
Никад, никад, о Судиље,
не виделе мене као неву Дива
ил' ма кога с неба бога.
Ију деву ја са зебњом гледам,
просца бога она одбијала,
сад је Хера мучи кобном скитњом.
Епода
Није страх ме брака према себи,
јачи бози да не заволе ме,
око њино не запало за ме!
Бој тај за бој није, ни пут за пут.
Не знам шта би са мном било,
та не видим како бих се
Дивској вољи уклонила.
ЕКСОДА
[уреди]
ПРОМЕТЕЈ
Зацело Див ће, ма колико да је горд,
још кротак бити, јер се припрема
да уђе у брак што ће с власти без трага
оборити га. Оца Крона потпуно
извршиће се клетва, којом куњаше
са свога древног трона кад је падао.
А из тог јада јасно рећи излазак
од богова му нико не може до ја!
Ја знам то, знам и начин. Нек он седи сад
и пркоси, у небески се узда гром,
и рука нек му тресе стрелом пламеном!
То никакву му неће помоћ донети
да мучним падом с трона срамно не падне.
Сад противника таква на се диже сам,
јунака чудна, борца неодољива,
од муње жарке што ће јачи наћи плам
и страшан прасак, пред којим гром умукнуће,
и Посидону трозубац поломиће,
то копље, од ког земљи дно се потреса.
Кад у ту упадне несрећу, научиће
колико се од ропства разликује власт.
ХОРОВОЂА
Том жељом својом Диву част оцрњујеш.
ПРОМЕТЕЈ
И збиће се. Што желим то и казујем.
ХОРОВОЂА
Зар ико мисли да ће Дива срушити?
ПРОМЕТЕЈ
Од мојих још ће теже муке мучити.
ХОРОВОЂА
Не трнеш зар кад такву претњу просипаш?
ПРОМЕТЕЈ
А шта ме страх кад смрт ми није суђена?
ХОРОВОЂА
Још болније ти боле може задати.
ПРОМЕТЕЈ
Нек чини само! Ја сам на све приправан.
ХОРОВОЂА
Ко паметан је, клања се Адрастији.
ПРОМЕТЕЈ
Та поштуј, моли, ласкај сваким властима!
Твој Див је мени мањи него ништавац.
Нек ради, влада кратко време по вољи,
јер боговима неће дуго владати.
Ал' ево видим Дивова гласоношу,
у господара новог слугу покорног,
зацело стиже нове гласе носећи.
(Ваздухом долази Хермо у крилатој обући и с гласничком палицом у руци, те стане на стену пред Прометеја и Океаниде.)
ДРУГА ПОЈАВА
Прометеј, Хермо, Хоровођа
ХЕРМО
Мудрацу теби, страсти кивној, прекивној
што згреши богу смртан створ помажући,
ја теби, крадиватро, ево говорим.
Мој отац позива те да му кажеш брак
са ког ће — то се хвалиш — власт изгубити.
И при том ништа немој загонéтати,
но по истини реци све! И двострук пут
не задавај ми овамо, Прометеју!
Та видиш: Див се тиме не умекшава.
ПРОМЕТЕЈ
Твој говор достојанствен, охолости пун,
к'о божјој што доликује послузи.
Сад нови владате и одмах мислите
да царујете спокојно. Зар не видех
где два већ господара отуда падоше?
И трећем, сад што влада, ускоро ћу пад
срамоте пун да видим. Мислиш да ме страх
и да се стискујем пред новим бозима?
Далеко сам од свега тога ја. А ти
одбрзај натраг путем којим долети!
Та ништа што ме питаш нећеш дознати!
ХЕРМО
Ал' оно и пре само таквим пркосом
ти пристаде у луку ове невоље.
ПРОМЕТЕЈ
За твоју дворбу овом својом невољом,
то знај ми добро, ја се не бих мењао.
ХЕРМО
Та боље, мислим, ову стену дворити
но оцу Диву гласник бити поуздан!
ПРОМЕТЕЈ
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Самосиони нек се тако размећу!
ХЕРМО
А теби, канда, годи овај положај?
ПРОМЕТЕЈ
Да годи? Да у њему своје душмане
ја угледам! И тебе у њих убрајам!
ХЕРМО
За случај свој и мене зар окривљујеш?
ПРОМЕТЕЈ
У једну реч: ја мрзим на све богове
за моју помоћ што ми кривдом враћају.
ХЕРМО
Ја беснило ти чујем, болест немалу.
ПРОМЕТЕЈ
Да, бесним, значи л' мржњу то на душмане.
ХЕРМО
У добру да си, неподношљив био би!
ПРОМЕТЕЈ
Јао мени!
ХЕРМО
„Јао!“ — за тај узвик не зна Див.
ПРОМЕТЕЈ
Ал' дуго време научи то свакога.
ХЕРМО
Па ипак још не умеш бити разборит!
ПРОМЕТЕЈ
Иначе не бих с тобом, слугом, зборио,
ХЕРМО
Што отац тражи, канда, нећеш казати?
ПРОМЕТЕЈ
Захвалност дужан тим бих дух му платио.
ХЕРМО
Дабоме, изгрди ме као дериште.
ПРОМЕТЕЈ
Зар ниси дерле, и од њега луђи још
кад мислиш да ћу ја ти штогод открити?
Та нема мучила ни средства којим Див
приморат' би ме мог'о да му кажем то,
док срамотних ме не опрости окова!
А дотле нека баца муњу огњену,
а снегом нек белòкрилим и громовљем
све до дна земље уздрма и помути,
ал' ништа од тога неће мене савити
да кажем ко ће њега с власти срушити.
ХЕРМО
Размотри да л' те спасти може пркос тај!
ПРОМЕТЕЈ
То давно видех већ и о том промислих.
ХЕРМО
Та прегни већ, та прегни једном, лудаче,
и мисли према јаду своме садашњем!
ПРОМЕТЕЈ
Досађујеш и говориш к'о таласу.
Да никад на уме на пада ти да ћу ја
задрхтати пред Дивом, жена постати
и као баба да ћу руке пружати
и њега, бога најмржега, молити
да путȃ ових реши ме! То никако!
ХЕРМО
Ја много зборих, опет залуд зборићу —
та молбе ништа срца ти не мекшају
и не блаже; к'о ждребе првȏм презано
ђем гризеш, силиш се и узди отимаш.
Ал' слаба мудрост рађа твоју помаму.
Та пркошење јòгуница безумних
по себи само никад не побеђује.
Не послушаш ли речи мојих, припази
колика бура, неодољив беда вал
на тебе устају! Ту стену врлетну
мој отац грмљавом и муњом огњеном
развалиће, и тело твоје сакриће —
ишчезнућеш у загрљају каменом!
И ту ћеш дуге пробавити векове
док не вратиш се на свет. Дивов крилат пас,
крвожедна и похлепна орлушина,
комаде крупне с тела твога кидаће;
гост незван целог дана теби слетаће
и црну јетру пожудно комадаће.
А краја тима не очекуј патњама,
док бог се који не јави к'о заменик
том јаду твом и за те радо не пође
у мрачни Хад, у црни бездан Тартаров.
И зато решавај! Јер није торлање
што рекох него сву изложих истину,
јер уста Дивова не знаду лагати,
А ти се тргни, размишљај, не помисли
дрскоћа да је боља него смотреност.
ХОРОВОЂА
Да Хермо право збори, и ми мислимо,
јер гони те да пркосити престанеш
и савете му паметне да прихватиш.
Та послушај! Срамота мудру грешити.
ПРОМЕТЕЈ
За гласове што их овај ми откри
ја раније знадох, а није срамота
кад душман од душмана подноси зло.
И нека се на ме обара стрела,
огњевитих муња вијугаста змија,
а громом и бесом ветрова дивљих
нек ваздух се пролама сав, и земљи
нек вихор у темељу корење тресе,
а валовитог мора жестока хука
нек звездама на небу заспе путање,
и бездану, црну Тартару на дно
нек Диве тело стрмòглави моје
у вртлогу тврде, свирепе судбе,
ал' целог мене убити неће!
ХЕРМО
Бесомучни такве избацују речи,
и одлуке такве чују се од њих.
Колико још треба да охолост њему
поремети ум? Шта попушта гневу?
(Обраћа се Океанидама.)
А ви што његове жалите муке,
и јаде му трпите заједно с њиме
са овога места хитајте некуд,
да громова страшна рика и бес
не помути вама памет и свест!
ХОРОВОЂА
Што друго ми збори и друго ми свету,
и слушаћу радо! Наређујеш нешто,
ал' наредбу ту не могу да трпим.
А зашто ме гониш срамоту да чиним?
Све патње хоћу да подносим с овим.
Научих да издају мрзим дубòко,
и болести нема
што мени би од ње гаднија била!
ХЕРМО
Ал' памтите то што рекох унàпред!
И ако у невољу паднете љуту,
не кривите судбу, не реците да вас
у ненадну несрећу ували Диве!
Не, доиста! У њу ви ћете себе
увалити саме! Није ту препад
ни варка, са знањем ви ћете себе
заплести у невоља бескрајну мрежу
са сопственог безумља свога!
(Хермо одлази, и одмах почну ветрови да бесне; све брже и јаче пуцају громови и муње севају; облаци тамни застиру небо и мотају се око главица; земља се тресе, Океаниде клекну.)
ПРОМЕТЕЈ
Што реч би, ево се дешава сад:
већ земља се тресе,
а под њом одјекује громова рика,
и севају бичеви пламених муња,
а витлају, прашину вихори бесни;
већ ветрови сви у нападу љутом
од једног дела хитају другом;
у свирепој борби све се комеша,
у коштац се хватају небо и море!
Оваквим ударцем бије ме Див,
све на мене пада страх да ми зада.
(Страшан урнебес.)
О мајко пресвета моја, и ти,
о зраче, ти изворе светлости све,
ви видите како по неправди патим!
(Бездан прогута све.)