Оковани Прометеј
Оковани Прометеј
- Πρоμηθευς δεσμωτησ -
Написао: Есхил
Превео: Коломан Рац
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: |
Први чин[уреди]
Пуст горски крај до Океана. Снага и Сила вуку Прометеја. Хефест носи окове и ковачко оруђе.
Снага
У далеки смо ево стигли свијета крај,
У скитску земљу, пустош пусту без створа.
Хефест, теби мислит је на заповијед,
Што отац ти је даде, и злочинца тог
Сад веригама крутим, спонам' гвозденим,
Приковат на хрид ову, врлет високу,
Јер дику твоју, свемогуће ватре сјај,
Он украде, смртнику да; за такав гријех
Претрпјет казан од богова мора он,
Власт Зеусову поштиват да се научи
I љубави се прође према човјеку.
Хефест
Ви, -- Снаго, Сило, налог Зеусов свршисте,
I ево ништа више сад не држи вас,
А ја гле срца немам бога рођака
На клисуру да бурну силом прикујем.
Ал' на то се одважит морам свакако,
Јер очевом се ријечју титрат кобно је.
(Прометеју)
Ој умни сине живе правде -- Темиде,
Сам тужан тужна ћу те чврстим оковим'
На стијену прибит ову, -- створа људскога
Ту нема, чут ту гласа, лика човјечјег
Зрет нећеш; пржен сунца жаром жаркијем
Сјај коже губит ћеш, те шаром хаљом ће
Ноћ теби на весеље свјетлост застират
I опет сунце мраз растапат ујутру.
I вазда ће те овог сада јада бол
Изједат, -- јер се теби спас још не роди.
То плаћа је за љубав теби к човјеку,
Ко бог јер божје даре красне смртнима
Ти преко реда пода, гњева се не плашећ.
I зато ту ћеш стијену чуват немилу
Стојећке, без сна, укочена кољена,
А многим криком, јауком ћеш узалуд
Јаукнут, -- Зеусу срце неумолно је.
Ком власт је млада -- сваком крута јесте ћуд.
Снага
Па нека! Што се кратиш, жалиш узалуд?
Што бога бозим' најмржега не мрзиш,
А твој дар почасни смртнику изда он?
Хефест
Крв једна, пријатељство силна веза је.
Снага
Да, признајем. Ал' очев налог не слушат
Зар смијеш? Како то те није већма страх?
Хефест
Свеђ без срца си ти, -- пун пунцат дрскости!
Снага
Том сузе нијесу од помоћи, узалуд
Не труди се, корист ако није никаква!
Хефест
О стопут -- стопут проклет био занат тај!
Снага
Што проклињеш га? Овим сада мукама --
Да кратко кажем -- ништа није занат крив.
Хефест
Ал' опет да је другог кога допао!
Снага
Све терет ти је доли владат бозима.
Та нитко слободан ти није доли Зеус.
Хефест
По овом знадем, -- приговора нема ту.
Снага
Па нећеш брже боље оковима га
Оковат, нећкања да отац не спази?
Хефест
Та ту су лисичине већ при руци, гле!
Снага
Па на руке их стави, снажном снагом дај
Сад маљем ударај, на стијену прибијај!
Хефест
(ставља вериге на руку Прометеју.)
Па вршим, послом овим већ не отежем.
Снага
Де јаче удри, стежи, немој сустајати
Та он и из шкрипа ће себи наћи пут.
Хефест
Та рука припета је, ријешит нећеш је!
Снага
I ону чврсто сад причврсти, мудрац тај
Нек зна, да Зеусу није умом премац он!
Хефест
(прибија другу руку.)
Ље с правом неће нитко но тај грдит ме!
Снага
Оштрице грозно клина гвозденога дај
Сад кроз прси му наскроз крепко забијај!
Хефест
Јао! С мука твојих жалим те, Прометеју!
Снага
Ти опет крзмаш, жалиш Зеуса душмане?
Еј пази, једном себе да не пожалиш
Хефест
На, призор видиш, -- очма гледат не да се!
Снага
Та видим. Казан заслужена стиже га.
Ал' преко бокова пребаци гвожде -- пас!
Хефест
То чинит морам, -- одвећ не заповиједај!
Снага
Да, заповиједат и још јаче викат ћу.
Дед слази, силом спутај ноге негвама!
Хефест
(припне ноге.)
Па с невеликим трудом посо готов је.
Снага
По пробушеним негвам' крепко туци сад,
Јер онај, штоно казни дјела, страшан је!
Хефест
Твог обличја је језик слика, прилика.
Снага
Ти њежи се, ал' мога срца каменог,
Жестине, нагле ћуди немој корит ми!
Хефест
Хајдемо! Руке, ноге држе везе му.
(Иде.)
Снага
(Прометеју.)
Ту кочи се, даре боговима граби сад
I давај људма -- томе цвијету воденом!
Што? Могу ли муке те смртници скинут ти?
Ех, криво тебе зову бози опрезом --
Прометејем та самом треба опреза,
Измотат како ћеш се из тих окова.
(За Хермом отиђу Снага и Сила)
Прометеј
(сам.)
Божански зраче, вјетрови лакокрили,
Ој ријека извори и морских таласа
Ти игро бескрајна, ој земљо, мајко свег, --
Вас зовем па и сунца, што све види, круг:
Дед глед'те, како од богова пати бог!
Та гледајте, каквим ли мукама
Ја кидан ћу трпјети тисуће
Сад година! Такове наде ми
Тај млади господар блажених
Гле вериге грдне!
Ох уздишем с ове сад невоље
I будуће, хоће ли икада
Осванути мукама овим крај.
Ал' што то говорим? Унапријед на влас знам
Све, што ће бити, -- преко наде неће ме
Ни један стићи јад. А удес суђени
Што лакше треба сносит, кад већ знадеш, моћ
Судбине круте да је неодољива.
Ал' нити могу шутјет нит не шутјет ја
О овој несрећи. Смртнику подах дар
Па биједом зато овом јадан сапет сам.
У Нартеку ја крадом искру уграбих
Те ватре, људма, штоно учитељицом
Вјештине сваке свану -- помоћ велика.
За такве гријехе морам казан трпјет сад
Под ведрим небом оковима прикован!
(Чује се шум.) Ах, ах!
Шум какав, какав мирис доприје незнан ми?
Зар бог је или човјек или обоје?
Зар клисури на крају свијета стиже сад,
Да муку моју види? Хоће ли друго што?
Дед глед'те сужња -- мене бога злосретног
I Зеусу душмана и бозима свијем,
Што бога Зеуса похађају, дворе,
Ох омражена, а само рад силне
I пресилне љубави према смртнику!
Јао, јао! А какав опета близу
Шум птичији чујем? Да, уздухом лепет
Од удара крила лакијех стоји!
Ал' било што било, све страшно је мени!
(Осване Збор Океанида на крилатим колима, која се справом с десне стране помичу.
Виде их гледаоци прије него Прометеј.)
Збор
Ти ништа се не бој! Пријатељска свану дружба
На хриди ево овој,
А хитрим такми се крилма, -- с муком
Свог оца си срце склони.
Вјетра дах донесе бурни мене,
Јер удараца -- гвожђа јек у спиљу, забит
До мене продрије,
Њежни ми стидак погна.
Те на колим' крилатијем боса сунух.
Прометеј
Ао, ао!
Ој породе Тетије, родиље дивне,
Ви кћерке Океана оца, што струјом
Без починка око цијелога свијета
Све уокруг струји,
Дед зирните, гледните, оковма каквим
Ја припет на врху литица овдје
У продору овом
Гле морат ћу јадну стражити стражу!
Збор
Прометеју, да -- видим! Облачина тмаста
Сва суза пуна паде
На моје очи, лик док твој ти
На клисури кидан гледам
У мукам', везама гвозденијем.
На крми су господа нова, Олимп држе.
По новом закону
Зеус-бог незаконито
Сад влада и силне старе руши власти.
Прометеј
Еј под земљу доље Хаду у крило,
Мртваце што прима,
У Тартар да бескрајни врго је мене,
У окове неломне сапео круто,
Ни бог да се томе, а ни тко други
Веселио не би!
Ал' сада ти јадан ко љуљачка зрачна
Гле трпим, што радост душманма је мојим!
Збор
Кој' бог је срцем тако тврд,
Те радост би му било то?
Ком доли Зеусу нијесу сласт
Ти јади твоји? Само он у гњеву свом
Душом несмиљеном вијек
Урана пород тлачи;
Престат неће, док себи не утоли срца страст,
Или му лукавством ткогод недохитну не отме власт.
Прометеј
(напола за се)
Јест, заиста мене ће, премда се мени
У страснијем веригам' распињу уди.
Још једном господар блажених требат,
Да плетиво октријем оно му ново,
С ког жезло је и част губити њему.
I неће ме својим меденим ријечма
Премамит, опчинит, и никада нећу
Ја страхом се престрашит љутијех пријетња
I оно му одат, док крутијех веза
Он не скине мени и муке ове
Не усхтједне платом мени наплатит!
Збор
Ти љут си, горкој невољи
Попуштат не знаш, уста су
I одвећ теби слободна.
А срце мени дарну, до дна проже страх;
За твој удес стрепим ја,
Гдје ли је једном теби
Пристат, луку уочити -- јадима тијем крај.
У сина Кронова срце без сузе и тврда је ћуд.
Прометеј
Знам, срца је камена и сам за себе
Он правицу чува, ал' опет ти, судим.
Једанпут ће бити још мекане ћуди,
Онако кад тресне;
Љутину ће своју жестоку стишат,
У љубави, пријатељству ће онда
Он жељан једанпут мени доћ жељну!
Други чин[уреди]
ПРОМЕТЕЈ, ЗБОР
Зборовођа
Дај откриј, кажи нама јасно сада све,
Рад кривње какве Зеус-бог тебе попаде
л тако грдно, љуто меће на муке!
Де реци нама, ако реч не боли те!
Прометеј
Да, боли дашто мене и казиват то,
А боли шутјет, -- све је за ме тешка коб.
Кад оно бози гњевом се разгњевише
I свађу једни заметнуше с другима --
Та ови Крона хтјели свргнут с пријестола,
Да краљ им буде Зеус, а они упни се,
Да боговима никад Зеус не завлада, --
Тад најбољим вам свјетом својим склонит ја
Титане, Урана и Земље дјецу ту,
Не могох, него лукавштине презреше
Вјештину, у објијести својој надутој
Без труда силом господоват мислише.
А не једанпут само мати Темида
I Земља -- једно лице, а два имена --
Прорече ми будућност, како ће се збит,
Да Снага, Сила неће славит побједе.
Већ они, што ће лукавством истакнут се.
Ал' ријечма док ја тако њима разлагах,
Ни сврнут на ме се не удостојише!
У приликама онда оним најбоље
Бар мени учини се мајку послушат,
Помагат Зеусу радо -- њему на радост.
По моме свјету црни бездан Тартаров
Стародревнога Крона оног прогута
I другове му с њиме. Краљу богова
Онако ја користих, а он мени сад
Оваквом платом грдном ево наплати!
Та бит ће ово болест власти силничке,
У пријатеље своје да се не узда.
А што ме питате, рад кривње какове
Он мене мучи, то ћу јасно казат вам.
Чим сједе једном он на пријесто очински,
Тад одмах узме даре дијелит бозима --
Част ову овом, оном ону; среди власт,
А ништа баш се на биједника човјека
Он не обазре, већ род цијели цјелцати
Истријебит хтједе, други нови створити.
I тому нитко доли ја се не оприје.
А ја се дрзнух и смртника избавих,
Да сатрт у Хад тамо се не пресели.
Оваква стога мене кида невоља,
Што трпјет јесте мука, туга погледат!
Јер самилост ме спрам смртника обузе,
Сам наћи не завриједих је, већ немило
Приредише ме, -- Зеусу призор недичан!
Зборовођа
Од гвожђа, од камена срце оног је,
Прометеју, у кога једа не јаре
Те муке твоје! То не жељех видјет ја,
Ал' када видјех, срце мени пара бол.
Прометеј
Да, пријатеља ражалит ће поглед мој.
Зборовођа
Да нијеси можда дубље куд забраздио?
Прометеј
Смртнику не дах, да унапријед види смрт.
Зборовођа
А какав ли му наде лијек за бољу ту?
Прометеј
У њему наду слијепу ти удомих ја.
Зборовођа
Благодат силну на дар даде човјеку.
Прометеј
Па осим тога ватру њему подах ја.
Зборовођа
Па ватру, пламен има сад кратковјек, створ?
Прометеј
Вјештине многе по њој ће научит он.
Зборовођа
Па зар за такве гријехе тебе ово Зеус --
Прометеј
Јест, мучи, неће -- неће да ме ријеши зла.
Зборовођа
А није ли ти муци твојој суђен крај?
Прометеј
Не други, него кад се оном прохтије.
Зборовођа
А како ће се прохтјет? Откуд нада ти?
Посрну, -- не видиш? Посрну, -- мени то
Казиват није сласт, а теби буди бол.
Ал' пуст'мо то, и тражи мукам' какав спас!
Прометеј
У јаду тко не огрезне, том лако је
Биједника пуста свјетоват и путит га.
А ја са знањем све то радих. С вољом ти,
Да -- с вољом ја посрнух, тајит нећу то.
Смртнику помоћ носих, нађох јада сам.
Не, -- не паде ми на ум, с казне такове
На стијени да ћу ево гинути високој.
Ту на камену пусту, у самоћи тој.
I немојте ми жалит јада садашњих,
Већ сађ'те, чујте удес, што се примиче,
Да докраја сазнате све! Покор'те се,
Покор'те ми се и помоз'те мени сад
У биједи! Худа срећа лута, једнако
Сад овом, сада оном се прикрпи.
Зборовођа
(са Збором силази с кола.)
Што рече, Прометеју, ми ћемо радо
То чинити теби.
л сада ти лака оставих скока
То сједало своје, стрелохитра кола,
I пресвети уздух, птичју стазу,
Те на земљу ову кршевиту ступам,
А муке ти желим докраја чути.
(Долази Океан на крилату коњу.)
ПРОМЕТЕЈ, ОКЕАН, ЗБОР
Океан
Прометеју, ево ме к теби! Гле крају
Тог дугог и предугог стигох ја пута;
Брзокрилог овог крилаша је мога
Без узде ми мисао равнала моја.
А с твоје судбине, знај, и ја ти трпим.
Та једна ме крв -- то чини се мени --
Овако све сили, ал' да и рода
Тог није, исказао никоме не бих
Част већу но теби!
А видјет ћеш, да је истина ово;
Та језиком не знам ласкат залуду.
Де казуј ми, како да помогнем теби,
Јер никада казати нећеш, да бољег
Од Океана друга, пријака имаш.
Прометеј
О! Што је? Па зар и ти дође јаде ми
Да гледаш? Како усуди се рјечину,
Што твојим крсти се именом, и пећину.
Свод хриди живе, пустит, доћи у земљу,
Ту матер гвожђа? Или стиже, удес ми
Да видиш, са мном биједу моју да жалиш?
Дај гледај призор -- пријатеља Зеусова,
На пријесто штоно њега диже краљевски,
У каквим мукам' од њег савијам се ја!
Океан
Та видим, мој Прометеју, и макар си
Сам мудар, најбоље те желим свјетоват.
Ох разабери се и кожу нову дај
Навуци, -- нов је и господар богова!
Овако љуте, оштре ријечи будеш ли
Ти сипао, ех брзо ће те чути Зеус,
Па столовао и далеко горе он,
Те јед ће, муке те сад шала чинит се.
Ал' гњева свог се прођи сада, патниче,
I тражи овим јадма својим какав спас!
Што зборим, можда ти се старо чини то,
Ал' тако што за језик одвећ охолит,
Прометеју, зна вазда бити награда.
А ти још нијеси скучен, биједи се не клањаш,
Већ поред те сад желиш друге достат се.
Ал' мене ли за учитеља узмеш свог,
О остан ногом лупат не'ш, кад разбереш,
Да оштар владар влада и само силан.
I сада ево идем ја и кушат ћу,
Тих мука не бих ли те ријешит могао.
А ти ми мируј, немој хулит одвише!
Ил' не знаш ти -- а над мудрацим' мудрац си, --
Да језичину пусту казан стићи зна?
Прометеј
Буд' сретан, што те пријекор не задеси још,
А усуди се самилост исказат ми!
Ал' сад се кани, не брин' се! Зацијело га
Ти склонит нећеш, -- није лако склонит га.
Ал' пази, сам да с пута свог не настрадаш!
Океан
Да, -- боље ближњег него себе путит знаш.
По дјелма не по ријечима то ти судим ја.
Ал' скренут не'ш од наума ме никако!
Та дичим -- дичим се, што милост мени ће
Исказат Зеус, те јада тих ћу ријешит те.
Прометеј
Па то те хвалим, хвалит нећу престат ја.
Та добре воље теби не понестаје.
Ал' немој ми се трудит, залуд теби труд,
Помоћи нећеш мени ма и трудит се
Ти хтио! Него миран буди, мани се!
Јер тишти ли биједа мене, зато не бих рад,
Да њих што више с мене снађе несрећа.
Не, нипошто! Та мене таре удес већ
Мог брата Атланта, што стоји онамо
У крају на западу, а на леђима
Ступ неба, земље држи -- терет немален.
I Земље сина, пећина киликијских
Станара видјех, пожалих -- да -- бијеснога
Тифона, чудо грозно с глава стотину.
Ал' сила свлада га; свим бозим' оприје се,
Из ждријела грдног страве дахом дисаше,
Из очију му дивља ватра сијеваше,
Ко Зеуса владу да ће силом срушит он.
Но дође њему будна стријела Зеусова,
На њ пламом палећ обори се гром
I хваставијем хвалам' учини му крај.
У само срце погоди га, сажеже,
Те ошинув га снагу смрска његову.
I без користи, протегнуто тијело му
Сад лежи ондје близу тијесна морскога,
А тиском тишти њега Етне горе дно,
А наврх врха сједи, гвожђе кује бог
Хефест; ту ће једном ватре потоци
Провалит, гладним ждријелом равна поља ће
Тад Сицилије красне, родне прождират
Бујицом жарком страшне буре огњене.
Да, таквим једом Тифон ће ускипјет сав,
Гром Зеусов макар га у угаљ сажеже
А невјешт нијеси ти, за учитеља ме
I не требаш. Де спаси себе, како знаш!
А ја ћу трпјет овај сада удес свој.
Догод се Зеусу душа гњева не прође.
Океан
Прометеју, зар уистину не знаш ти,
Да болној души нашој ријечи љекар су?
Прометеј
Јест, ако у час добар срце блажи тко
I срџбу, када пламти, силом не туши.
Океан
Кад добру вољу, срце смјело има тко,
Е какву у том штету видиш? Казуј ми!
Прометеј
Труд излишан је, добро срце глупост је.
Океан
Ту бол боловат пусти ме, кад паметну,
Не чинити се паметним, је најбоље.
Прометеј
То моја јесте -- видјет ће се -- погрјешка.
Океан
Ријеч твоја очевидно кући враћа ме.
Прометеј
Јест, сажаљењем да се тим не омразиш.
Океан
Зар том, на пријестолу што силном сједи сад?
Прометеј
Еј пази, срце да му једном не плане!
Океан
Коб твоја учитељ ми, мој Прометеју!
Прометеј
Дај крен' се, хајде, задрж' памет ту си сад!
Океан
Ту ријеч ми рече, кад онако полазим.
(Одлази.)
Та равним путем -- зраком ево крилма се
Коњ крилаш крили и одморит кољено
У дому, стаји својој он би радо већ.
ПРОМЕТЕЈ, ЗБОР
Збор
Прометеју, с худе те среће твоје плачем,
Сва расплакана бисер-капље
Гле роним, суза врелом
Свој образ квасим, топим
По законима својим
Гле Зеус-бог страшно влада,
Над бозим' старим копљем
Он охолито маше
Сва савцата земља већ лелеком се он,
Власт узвишену, стару, дичну,
Да -- твоју и твог рода
Сав запад ено плаче,
Сав свијет, ком сијело, дом је
Та Азија гле света,
Рад силних, преболнијех
Тих јада твојих жали
Дјеве, јакоте у боју,
Краја колшанскога кћери,
Па и народ скитски плаче,
Што до језера Меотског
Живи на крају свијета
Плаче Арије цвијет бојни -
Град му на високу вису
Кавказу надомак, стоји,
Страшна војска, оштрорто
Копље јој звеком звечи!
А прије само видјех ја мукам' грозним срвана
Титана бога Атланта, ког земља
Силном, неизмјерном снагом и неба свод
довијек тишти, а он стење
Вал морски буци, уздише с њиме, морско јечи дно,
I хучи земља, Хада бездан црни,
Извори светих текућица ријека
рад јадна бола њег'ва стењу.
Трећи чин[уреди]
Прометеј
Не суд'те, од слабоће или пркоса
Да шутјех ја, већ туга срце пара ми,
Кад себе видим гле овако згажена
Па опет тко ли други но ја заправо
Тим боговима новим части подијели?
Ал' о том шутим. Та ви знате, -- не марим
Казиват вам. Но људске чујте невоље,
Смртника како, гдјено прије бјеше глуп,
Обдарих умом, дијелак дадох разбора!
Ал' казат нећу, грдњом да га погрдим,
Већ даром својим да доброту докажем
Он, гледајући прије, залуд гледаше
I слушаше, ал' не чу, већ ко слика сна
Он дуго, дуго времена све мијешаше
Без главе. Нит је знао, што је зидан дом
I сунцем обасјан нит што је дрводјеља
Пребивао под земљом, као брзац мрав,
По закуцима тамних, мрачних пећина
Па стална није знака знао никаква
Нит зими нити прамаљећу цвјетноме
Нит родном љету, већ је без памети он
Све радио, догод му звијезда излаза
I залаза не казах тајну велику
Па онда број му открих, изум највећи,
I писма састав, дадох памет -- мајку ту
Духовиту и свега створитељицу
I први ја у јарам бика ухватих,
А он се игу пода, узди покорна
Запрегох коња под кола, смртнику нек
У послу тешку тијелом буде замјена,
Да -- коња, урес, гизду сјајног богатства.
I нитко други него ја морепловку
Морнару створих лађу с крилма пртеним
Изнађох јадан изнашашћа такова
Смртнику, а сам немам мисли, којом би
Сад невоље се ове ослободио.
Зборовођа
Зло грдно стиже тебе, ум те остави.
Колебаш се, те клону као лијечник слаб
Кад болест њега срва, за се не можеш
Пронаћ лијека, којим да се излијечиш?
Прометеј
Кад друго чујеш, још ћеш већма чудит се
Вјештинам', средствим', каквим све се досјетих
Најзнатније је када се разбоље тко,
Нит јести што нит мазат ни пит немаше
За своје здравље, него је без љека он
Све венуо, догод му не показах ја
То мијешање љекарија спасоносних,
А тим се од сваке он брани болести
I пророштво удесих, много начина
Разабрах први из сна, што се доиста
Догодит мора, гласе му тајновите
I знаке, што их путем срета, објасних
I помно ја ти птицам' кривих панча лет
Расудих, да ли срећу или несрећу
По својој носе природи, и какав је
У које живот, каква ли међу њима
Ненавист, љубав, живот тече задружан,
Па како глатка треба да је утроба
I које боје жуч, да буде бозима
Весеље која л' шарим да је јетрима
Љепота Па и уде салом завите,
Дугачко спалих бедро, -- к знању сакриту
Доведох човјека и знаке огњене
Показах слијепцу, што их прије не видје.
Да, тако је. Па онда тко ће казат још,
Благодат да је ону, што се људима
Под земљом доље крије: бакар, жељезо
Па сребро, злато, -- прије мене нашао?
Знам стално: нитко доли луда хвастава.
С ријечи мало укратко све скупа чуј:
Све умјеће су људма од Прометеја!
Зборовођа
За човјека се преко реда не брини
I однемарит немој себе несретна,
Јер наду добру гајим, да ћеш једном још
Тих окова се ријешит, бити јак ко Зеус.
Прометеј
Да тако буде, -- усуд стални још ти то
Не рече, него јадма, болма безбројним
Овако кињен отет ћу се веригам'.
Од судбе је вјештина много слабија.
Зборовођа
Па тко нам то судбине равна кормилом?
Прометеј
Три Суђенице, усто Срде памтиље.
Зборовођа
Па од њих дакле Зеус-бог јесте слабији?
Прометеј
Не -- неће он ти избјећ судби суђеној!
Зборовођа
А што је Зеусу суђено до вјечна власт?
Прометеј
То сазнат нећеш никад, -- па и не питај!
Зборовођа
Да, светиња је нека, што је кријеш ти.
Прометеј
Дед сјетите се другог чега, о томе
Говорит није -- није час, већ крит је,
Што више се може; будем ли то чувао,
Тих веза грдних, боли ријешит ћу се ја.
Збор
Зеус-бог, господар свега,
Памет ту ми не дао, на њ да се дигнем
Ни да се прићи бозима кратим и клати говеда, гозбу свету,
Ондје уз Океана, оца си свога, валове вијеком вјечне!
Ријечју не гријешила ја!
У срце ми се укопало, никад избрисало:
Слатко је жића свога
Дане дуге у пуној трајати нади,
У радости ведрој свеђ срце си кријепит. Али ме гроза хвата,
Тебе када гледам, гдје мукам' се небројенијем тако мучиш.
Одвећ, Прометеју мој,
Душом свом смртника љубиш, -- Зеуса страх те није.
Ох, тужне ли љубави, драги! Гдје браник какав? Кажи!
Гдје помоћ од бића, што дан -- два живи?
Зар не видје слабост слабу,
Слику сна -- род људски, слијепи,
Што немоћи својом ко тешкијем путом је спутан?
Зеусова реда ље снови људски порушит неће!
Прометеју, то ти разабрах, кад злу коб видјех твоју.
А друга ми пјесма на ум сада дође
Но она, уз купељ, кревет
На дан свадбе што ти пјевах,
Кад вјенчаним дарма Хесиону, оца ми пород,
Придоби, одведе, љуба, друга браку да ти буде.
(Нагло бане Ија раскуштране косе с роговима на глави.)
Четврти чин[уреди]
ПРОМЕТЕЈ, ИЈА, ЗБОР
Ија
Крај какав то? Какав ли народ? Кога --
Да кажем -- на стијени, на удар бури
Гле припета видим?
Рад какова гријеха трпиш и гинеш?
Дај реци ми, камо,
У коју ли кукава земљу долутах!
Ах, ах!
I опет јадну пролазе ме трнци!
Сјен Арга, Земље сина -- помоз', боже! --
Пастира са тисућу очи видим;
Иде -- иде, а очима лукавим
Све звјера он, -- ни мртва не крије га
Земља, већ јадну мене,
Из доњег свијета дижућ се, гладну гле
Гони, морскијем вере се жалом туд.
Воском сложена свирала гласна се
Гласи, сан свирка ми носи сад.
Ао, ао! Куд лутање ме води --
Лутање далеко?
Кронов сине, у какву ме --
Какву затече гријеху? Зашто мене
Јадима овим -- ух! --
Ти сапе? Бијесним страшилом -- мукама
Зашто с ума 'вако гониш
Муњом спали ме, земљом потрпај ил' морској дај
Прогутат немани!
Не оглуши ми се
Жељи, господе!
Та скитња скитна доста ме
Већ сатре, догледат не могу, како ћу
Биједи ја се отет
Чујеш -- чујеш ли дјеве рогате глас?
Прометеј
Па дјеву бијесом гнану ја да не чујем --
Кћер Инахову, с које Зеусу љубављу
Успламтје срце, а сад Хери мишка сва
Големе, тешке путе силом путује?
Ија
Откуд за име оца ми дозна ти?
Реци ми кукавој тко си ти?
Тко си, ој јадни, кад биједној мени
Истину збориш сву?
Болест божију каза ми,
Жалцем бијеса што -- ао! -- боде, ништи,
Свијетом ме гони -- ух!
А с мука скоком гладним, хитрином свом
Гле хрлећ амо стигох,
Хере воља и Ијутост свлада ме Који ли
Злосретник исто -- ух! --
'Вако, ко ја, трпи?
Него јасно ми
Огласи, патња каква ме
Још чека! Има л' помоћ, има л' боли лијек?
Кажи, ако знадеш!
Причај, очитуј дјеви луталици!
Прометеј
Све, што знат желиш, јасно, без загонетке,
Простодушном ћу ријечју, како пријану
Говорит личи, рећ' ти -- гледаш онога,
Што створу људском ватру да, -- Прометеја.
Ија
О спасе опћи, који свану људима!
Прометеју биједни, зашто казан трпиш ту?
Прометеј
Баш овчас јаде своје плакат престах ја.
Ија
Закратит ваљда милост ову нећеш ми?
Прометеј
Де какву тражиш! Све од мене сазнат ћеш
Ија
Дај реци, тко те ово на крш прикова?
Прометеј
Ма воља Зеусова, Хефеста десница.
Ија
За какве гријехе патњом том се патиш ти?
Прометеј
Ех, само толико теби открит могу ја
Ија
Па к тому још свршетак мом потуцању
Дај кажи, кад ће једној онај куцнут час.
Прометеј
Ал' боље ти је не знат него знати то.
Ија
Не -- немој крит ми, што претрпјет ми је још!
Прометеј
Ма не кратим ја теби ове милости.
Ија
Па што се онда нецаш и не одаш све?
Прометеј
Та рад сам, ал' ћу, страх ме, срце збунит ти.
Ија
Не води бриге више, но ми драго је!
Прометеј
Кад желиш, оно казат треба. -- Дакле чуј!
Зборовођа
Не, још не! За вољу и мени мрву дај
Учини! Чујмо прије бољу њезину, --
Нек сама прича своју судбу злокобну,
Од тебе тад нек муке сазна остале!
Прометеј
До тебе, Ија, стоји, да им љубав ту
Сад искажеш, -- та сестре су ти оцу твом
Судбину своју оплакат, прожалит
Јест у час онај труда вриједно, из ока
Слушачу када сузу смамит може тко.
Ија
Ја не знам, како не бих послушала вас
Штогод желите, из ријечи ми јасне ви
Све дознат ћете, али и казиват ме
Већ боли о олуји божјој, пропасти
Мог лика, откле на ме јадну сруши се
Свеђ у сну обноћ долазиле приказе
У одаје ми дјевојачке, збориле
Баш ријечма слатким -- „Дјево сретна, пресретна,
Што дјевујеш ми дуго, а најсјајније
Докопат удаје се можеш? За тобом
Зеус пламом чежње пламти и у љубави
Сјединит он се жели. -- Дијете, загрљај
Не одбиј Зеусов к Лерни - бујној ливади
Изађи, к оца свога стаду, обору.
Чезнуће да се Зеуса оку смири већ!"
Сни такви сваку ноћцу мене несретну
Све мучили, догод се не усудих ја
Свом оцу казат она ноћна страшила
Гласника у Пит и Додону силу сву
Он слаше, не би л' дозно, што му радит је,
Што зборит, бозима да буде по вољи
Ал' вратише се с пророштвима нејасним
I загонетним, тамом ријечи застртим.
Глас напокон ти јасан дође Инаху
Са заповијеђу, поруком, нек од куће,
Из домаје гони мене, свијета крајнијем
Да границам' се одвргнута потуцам.
Од Зеуса ако неће он да грухне гром
I цијело племе не затре му докраја
То пророчанство Локсијино склони га,
Из двора тужан тужну мене отјера
I прогна, -- ал' га Зеуса сила присили,
Те преко срца свога 'нако уради
I одмах облик, памет ми се преврне,
Па рогату ме, како сад ме видите, --
Штрк љути бости стане, скоком бијеснијем
Ја журно Керхни, води питкој, одскачем
I врутку Лерни, а говедар, Земље син,
Арг нагле ћуди узе пратит, вребат ме,
и густим очма пазит сваки корак мој.
Ал' изненада наједанпут живот му
Коб узе, -- мене бијесом ево гони сад
Бич божји од немила до недрага свуд
Сад чу ми, што се збило Знаш ли казат ми
Остатак јада, -- казуј! Од милосрђа
Ти мене немој ријечма тјешит лажнијем!
Зло најгрђе је, велим, исхитрена ријеч
Збор
Ах! ах! Стан'де! Ух!
Никада -- никад не надах се,
До уха да ће ми глас доћи нечувен,
Ни да ће напаст, пропаст, препаст
Гледат грозота је, тегоба сносит вијек! --
Душу ми дворезним парат ртом
Ао, судбо, судбо!
Ље биједу видјех, -- сва потрнух!
Прометеј
(Збору )
Већ прије реда тужиш, страха пуна си, -
Де стани, док и друго не разабереш
Зборовођа
Дај казуј, причај! Болном годи заиста
Унапријед бол кад добио знаде будућу.
Прометеј
Да, прву жељу ону вама испуних
Ја лако. -- Прије свега њу чут жељесте,
Да сама муку своју исприповиједа.
А друго сада чујте, какве патње још
Од Хере треба млада та да препати!
(Ији)
Ти, Инахово чедо, дај на моју ријеч
Свом душом пази, крај да сазнаш путу свом!
Одавде најприје се сунцу на исток
Ти крени, неораним ходи пољима!
I скитнику ћеш Скиту доћ, -- под кровом му
Плетеним на колима лијепих точкова
У зраку стан је, има лук стрјелометни,
Не приђи му, већ жалом, што га бије вал,
Све уз крај кроком крочи, путуј свијетом тим!
А налијево Халибљани наставају -
Ковачи гвозда, њих се треба да чуваш, -
Дивљаци су, туђинац прић им не смије,
На ријеку Хибрист тад ћеш доћи, -- име јој
Баш личи, пријећи немој -- није лако пријећ,
Догод до самог не стигнеш ми Кавказа,
До горе понајвише, гдјено с главица
Свом снагом ријека навире. -- Врхунце све,
Што до неба се дижу, пријеђи, на југ се
Ти путем крени! К чети ћеш амазонској,
Мушкарца што не трпи, доћи, једном ће
У Темискири око Термодонта се
Населит све до Салмидеса на мору
До жала кршног, што морнару мрзак је
Домаћин, лађам' очух. -- Оне казат ће
Пут од срца ти радо Преџби кимерској,
До тијесних врата доћ ћеш морских, смиона
Њу срца пусти, пријеђи тијесно меотско,
У људи довијек ширит ће се велик глас
О путу твоме, Боспор име добит ће.
Еуропе земљу оставив на азијско
Ти копно ступит ћеш. Не чини ли вам се
Краљ богова да силеџија једнак је
У свему? То створење људско хтједе бог
Обљубит, а тумарат 'вако нагна је.
На грозна, дјево, просца намјери се ти
Пред свадбу своју! Ријечи што их сада чу
Још мукама ти ни почетка не кажу!
Ија
Ајме, ајме мени! Ух!
Прометеј
Ти зајаука, застења! А што ћеш ти
Тек онда, када друге чујеш невоље?
Зборовођа
Па зар ћеш њој још јада казат другијех?
Прометеј
Да, бурно море биједе љуте, прељуте!
Ија
Па која корист мени од живота мог?
Са стијене тврде брзо што не бацих се,
До на дно да се срушим, ријешим мука свих?
Та боље би ми било само једном мријет,
Но од дана до дан довијек јадно патит се!
Прометеј
Е, тешко би ти муке моје сносила.
Гдје мријет никад мени није суђено!
Та смрт би мени -- јадим' овим била спас
Ал' 'вако ти ми нема краја невољам',
Догод се с власти краљевске Зеус не сруши.
Ија
Па зар је Зеусу икад пасти с пријестола?
Прометеј
С весељем, мислим, гледала би згоду ту!
Ија
А како не бих, кад од Зеуса трпим зла?
Прометеј
Та да је тако, просто ли је ето знат.
Ија
А тко ће њему жезло отет краљевско?
Прометеј
Сам себи -- таштог срца свога сновима.
Ија
А како? Кажи, ако нема штете ти!
Прометеј
Пироват пир ће, с ког ће једном кајат се.
Ија
Са бићем божјим, људским? Кажи, смијеш ли?
Прометеј
Што питаш, с каквим? То се казат не смије.
Ија
А хоће ли га жена свргнут с пњестола?
Прометеј
Јест! Сина бољег, но је отац, родит ће.
Ија
А нема ли му лијека од те коби зле?
Прометеј
Не, -- ако ових не ријешим се окова!
Ија
Па тко ће преко Зеуса воље ријешит те?
Прометеј
Од потомака твојих бит ће један то.
Ија
Што рече? Зар ће син мој тебе ријешит зла?
Прометеј
Да, трећи пород за десетим кољеном.
Ија
То пророштво докучит није лако ми.
Прометеј
Па и не тражи, јаде своје да чујеш!
Ија
Ал' немој добро нудат, онда кратит ми!
Прометеј
Од два ћу гласа једнијем обдарит те.
Ија
А каквим? Кажи оба, бират мени дај!
Прометеј
Дам. -- Бирај, хоћеш ли да јаде друге ти
Још речем јасно или, -- тко ће мене спаст!
Зборовођа
Ти једно њој, а мени друго за вољу
Учини, те казиват немој кратит се!
I реци овој, куд ће још потуцат се,
А мени, тко ће тебе спаст! То желим чут.
Прометеј
Кад тражите, противит вам се нећу ја,
Већ све ћу казат, што желите. -- Најприје
Ја теби, Ијо, мучну клатњу причат ћу,
Ко писмом вјерно у срце запиши си!
Кад пријеђеш воду, од два копна границу
Ти истоку се жарком, сунца стази крен'!
I пјеном морском пливај, пољу Горгонском
Крстем док не приспијеш, гдје Форкиде,
Три дјеве сиједе, -- ликом лабудице су.
Пребивају, а једно око, један зуб
Имаду, нити сунце на њих зракама,
Нит мјесец свијетлом ноћним сине икада
А близу њих три сестре живу крилате,
Горгоне, -- змије коса су им, људски им
Створ мрзак је, смртнику, кад их спази он.
Дах стане. -- То ти велим, да се чуват знаш
Још за други ми поглед грозни ево чуј!
Ти паса Зеусових се чувај, арслана
Оштрокљуних, жестоких, и једнооке
На коњу војске -- Аримаспа, врелу су
Плутона, воде златне, свуда сусједи.
Не приђи њима! У далеку земљу ћеш
Тад доћи к црну пуку, штоно станује
На излазу сунчаном, гдено ријека је
Етиопска Уз њену иди обалу.
Док слапу не стигнеш, гдје с гора Библових
Већ ко Нил светом водом слатком руши се.
У троуглати он ће тебе водит крај,
У Нилску земљу, гдје далеко сијело је
Основат, Ијо, теби дјеци суђено.
Но ако ти је од тог нешто нејасно
I тамно, дај још једном питај, јасно чуј!
Та више имам времена, но желим баш.
Зборовођа
Имадеш ли о лутању јој злокобном
Још казат што ил' досад казат пропусти,
Ти казуј! Рече л' све, искажи љубав нам,
Што тражисмо те, -- ваљада се сјећаш још.
Прометеј
Крај свему путу она чу. -- А да ми зна,
Да слушала ме залуд није, казат ћу,
Што с' напатила, овамо док не стиже,
Нек мојим то ми ријечма буде потврда!
(Ији)
Већину тога -- досадно је -- пустит ћу.
Те самог краја лутања се машам твог.
У молошку кад оно стиже крајину --
Додони на врлети стрмој, сједиште
I пророчиште гдје је Зеуса Теспротског,
Тад -- чудо невиђено -- храсти пророци
Ко дичну тебе Зеуса жену будућу --
Зар то ти ласка? -- јасно, без загонетке
Баш икакове поздравише поздравом,
Оданде бијесом обузета наже ти
Дуж жала путем к силној дражи Рејиној,
А отуд трком натраг бура гони те;
А с временом ће једном онај морски кут --
То стално знади! -- Јонскијем се прозвати,
Да роду људском спомен буде пута твог.
Те ријечи су свједоком теби ума мог,
Да нешто више види, но је очито.
А друго вама и њој скупа казат ћу
I трагу ћу се ријечи вратит првијех.
На крају краја оног има Каноб град
На самом ушћу нилском, глибу снесеном.
Ту Зеус ти памет враћа, неустрашивом
Он руком дира тебе, чедо рађа он.
I црног Епафа ћеш родит -- име му
Од рађања је Зеусова; уживат ће
Он земљу, широки што натапа је Нил.
А с педесетеро ће дјеце кољено
Од њега пето, с кћерма самим у град Арг
Он доћи, свадбе рођених се братових
Синова клонећ. Ал' ће планут срца страст,
I јастријеби далеко за голубицам'
Заостат неће; кобни лов ће ловит -- брак,
Ал' сласти ужит бог ти њима неће дат.
Пелазгија ће женском руком крвавом
Њих примит, свладат обноћ будном смјелошћу;
I жена свака мужу живот отет ће, --
Мае двосјекли заронит у крв жртве ће.
Душмане моје стигла таква Кипранка!
Кћер једну чежња ће премамит, друга си
Свог брачног убит неће, него срце ће
Умекшат своје, од двог једно вољет ће:
Зват кукавицом се но грјешном крвницом.
А та ће Аргу род породити краљевски.
Испричат помно све -- том треба говор дуг.
Јест, из сјемена оног храбар никнут ће
Потомак, луком славан; мене мука ће
Он ријешит. Такво мати ми стародревна,
Титанка Темида, прорече пророштво;
А како, када, -- о том дуљит моро бих,
Ал' да и чујеш, корист не би била ти.
Ија
(стане махнитати.)
Ха, напријед, напријед!
Грч хвата ме опет, лудило мозак
Већ реже и жеже, бијеса ме жалац
Све без ватре пали!
I срце ми од страве о груди бије,
А играју очи, врте се мени!
Гле силазим с пута, бјеснила бијесна
Хак прогони мене, без узде је језик,
I мутне ми ријечи без икаква реда
О валовље црне невоље бију!
(Одјури.)
ПРОМЕТЕЈ, ЗБОР
Збор
Мудрац, да -- мудрац бјеше,
Тко нам први својијем докучи умом, језиком ово изрече:
Према себи дружицу бират је избор најбољи;
Сиромах нек се за браком охолица
Богатијех не јагми, а ни оних,
Родом штоно својим диче, коче се.
Никад -- никад, часне
Суђенице, мене ко неву ви не видјеле уз Зеуса на логу,
Нити са небеса младожењу каквог грлила!
Са зебњом Ију дјевицу гледам стидну --
Просцу отимала се, а мукама
Хере прогон, кобна скитња ништи је.
Брак једнак и без стрепње -- то је узор мој.
Љубав јачих богова
Неизбјежним не запела оком о ме!
Бој такав црн је бој, ту спаса нема.
Не знам, што би са мном било.
Зеуса вољи не видим
Како бих отела се.
Пети чин[уреди]
Прометеј
Да, Зеус ће, био он и срца охола.
Још мален бити, -- такву свадбу спрема се
Он славит; с власти, с пријестола ће без трага
Отпухнут њега. Крона оца докраја
Извршит тад ће клетва се, којом клео се,
Кад с давног свога рушио се пријестола.
А од тих јада лијека бог му ниједан
Показат јасно осим мене неће моћ!
А ја то знам, знам начин. Стог нек сједи сад,
Нек јуначи се, у гром узда небески,
Нек рука њему тресе стријелом огњеном!
Та од користи неће бит му никакве,
Већ грдним падом -- спаса нема -- паст ће он.
Сам против себе таква противника сад
Он диже -- чудо снаге неодољиве.
Од муње он ће наћи јачи огња плам
I тутањ страшни, -- сам ће гром занијемит с њег.
I трозуб морски, с ког се тресе земљи дно, --
То копље Посидоново ће сломит он.
Том несрећом ће поражен разабрат тад,
Од ропства колико се разликује власт.
Зборовођа
Том жељом својом све се Зеусу грозиш ти.
Прометеј
I збит ће се! Што желим, то и зборим ја.
Зборовођа
Зар надат нам се, да ће Зеуса свладат тко?
Прометеј
I јаде теже трпјет ће, но моји су
Зборовођа
А како страх те није изрећ такву ријеч?
Прометеј
Што да ме страх, кад мријет ми није суђено?
Зборовођа
Ал' бол још од те болнију ће задат ти!
Прометеј
Па нека! На све ја сам ево приправан
Зборовођа
Адрастији тко клања се, мудра глава је,
Прометеј
Штуј, моли, ласкај господару свакому!
А ја Зеуса мање марим од ништа
Нек ради, влада ово кратко вријеме још
По вољи, дуго неће владат бозима
Ал' ево видим Зеусова скоротечу,
Тог нашег новог господара слугана, -
Зацијело дође нешто ново јавит нам
(Хермо с крилашцима на ногама и с гласничким
штапом у руци спушта се на стијену)
ПРОМЕТЕЈ, ХЕРМО, ЗБОР
Хермо
Мудрацу теби, души љутој, прељутој,
Што бозим' згријеши, бићу што кратковјеку
Част пода, - теби тату ватре зборим ја
Мој отац налаже ти, брак да кажеш му,
С ког он ће - то се хвалиш - своју губит власт
I немој ништа загонетат мени сад,
Већ по истини казуј све и напртит,
Прометеју, ти немој мени двострук пут!
Та видиш, Зеус са таквим не зна шалит се
Прометеј
Достојанствена и охолости пуна је
Ријеч твоја, како личи слузи божјему
Сад нови владате, у двору високом
Без туге мислите столоват Краља два
Зар бијегом из њег бјежат ја већ не видјех?
А трећег ћу владара видјет садашњег, -
Најгрдније и најбрже ће пасти он
Па чини л' ти се, да ја стрепим и дршцем
Од нових богова? Не, ама ни зере!
Пожур' се натраг путем, којим дојури!
Та дознат нећеш ништа, што ме питаш ти
Хермо
Ал' таквим пркосом и прије доиста
У биједу ту ти ето себе доведе
Прометеј
За твоју службу ја се својом невољом -
То знај ми добро - не бих ишо мијењат сад
Хермо
Та боље је робоват, држим, стијени тој,
Но оцу Зеусу вјеран бит гласоноша!
Прометеј
Нек напржице тако надимају се!
Хермо
У добру, чини се, пливаш у тим приликам'
Прометеј
У добру? У овакву добру душмане
Ја своје гледо' Ту и тебе мислим ја
Хермо
Па зар и мене с биједе своје кривиш што?
Прометеј
Та једном ријечју мрзим на све богове
За добро моје што ми кривдом чине зло
Хермо
Из ријечи видим бијес ти, болест немалу
Прометеј
Јест, бјесним, ако бијес је мрзит душмане
Хермо
Ал' тешко с тобом кад би сретан био ти!
Прометеј
Ао мени!
Хермо
"Ао мени'" - такве ријечи Зеус не познаје
Прометеј
Ал' дуго вријеме сваког то ти научи
Хермо
Па опет још се не научи памети!
Прометеј
Та да, - јер не бих ја са слугом зборио
Хермо
Ти, чини се, нећеш рећ, што тражи отац мој
Прометеј
Та да, - захвалност дужан, дуг бих смирио!
Хермо
Ти дуго мене грдиш ко дјечарца баш
Прометеј
Зар мјеси дијете, нијеси л' од њег глупљи још,
Од мене ако ишта дознат надаш се?
Не, нема муке, нема средства, којим ће
Зеус мене нагнат, њему да то откријем,
Док окова, срамоте те ми не скине!
Па стога нека жарке муње баца плам,
Бјелокрилим нек снијегом, громом својијем
До на дно земље узмути и тресе све,
Ал' ништа од тог мене неће склонит баш,
Да кажем, тко ће њега скинут с пријестола'
Хермо
Глед', чини л' ти се, од помоћи да је то
Прометеј
Већ давно ти промотрих и одлучих то.
Хермо
Де прени, лудо, прени се једанпут већ
I мисли према својој биједи садашњој!
Прометеј
Досађујеш, - ко валу залуд говориш.
Не дошло теби никад на ум, да ћу се
Ја Зеуса воље препаст, женска постат још
I попут бабе руке да ћу пружати,
I на ког мрзим из дна душе, молит тог.
Да веза ових ријеши ме! Не, нипошто!
Хермо
Е много зборих па ћу залуд, чини се,
I друго зборит, - молбе срца не блаже
Нит мекшају ти. Као ждријебе први пут
У јарму, жвале гризеш, јуриш, узди се
Ти отимаш. Жестину рада разбор слаб
У тебе. Пркос безумников веће сам
По себи свему баш на свијету подлегне.
Ал' види, моју ако ријеч не послушаш.
Колика се олуја, вали невоље
Неизбјежне на тебе дижу! Гудуру -
Ту врлет громом ће и муњом огњеном
Мој отац сву распрскат, твој ће сакрит труп, -
У загрљају каменом ће нестат те!
Дуг - дуг ће годиница низ навршит се,
I опет ћеш на свијетло доћ. Пас крилати.
Крвожедна ће Зеусова орлушина,
С твог тијела крпе меса тргат пожудно;
Дан на дан гост ће незван теби долазит
I јетра, од кљуна сва црна, бушити.
А крају тих се мука немој надати,
Док бог се један замјеником не јави
Тим јадма твојим, драге воље не саде
У мрачни Хад, у бездан црни Тартаров.
Стог размишљај! Јер није хвала, пуста лаж,
Што рекох, него права, жива истина.
Та Зеусу уста зборит лаж не умију.
Већ свака ријеч се његова испуњује.
А ти дај гледај, пази, немој помислит,
Од разбора да пркос икад бољи је!
Зборовођа
Јест, Хермова се ријеч и нама учини
Баш згодна. Каже, пркоса да продеш се
I трагом подеш здрава, тријезна разбора.
Де послушај! Срамота мудру гријешит је.
Прометеј
Те гласе, које ми овај сад каза.
Ја заиста знадем, а није срамота,
Од душмана кад душман зло некакво трпи.
Па зато на мене нек оштра се стријела -
Та огњена змија руши, и уздух
Нек громом се, виром вјетрова дивљих
Сав тресе! I с темеља вихор нек земљу
У најдубљој оној дрма дубини,
А валовље морско нек грознијем шумом
Све путове звијезда на небу горе
Затрпа, и црном Тартару на дно
Нек стровали Зеус-бог моје ми тијело
У вртлогу круте, грозне судбине,
Ал' докраја мене убити неће!
Хермо
Ал' такове мисли и бесједе само
Од бијесна луђака могу се чути.
А кол'ко још треба, те надутост нег'ва
Њег с ума ће маци? Што попушта бијесу?
(Збору.)
Ал' ви, што заједно трпите с њиме
Те невоље његове, с мјеста се овог
Дед некамо сада макните брзо.
Да свијести вам ваше не помути за час
Страховита рика громова громких!
Зборовођа
Де друго ми нешто говори и свјетуј,
Да - што ћу и слушат! Јер ваљада нијеси
Сад изнио ријечи, што сносит се могу.
А зашто ме тражиш, да злоћом се кажем?
Што поднијети морам, с овим ћу поднијет;
На издајицу ја мрзит научих.
I болести нема.
Што већма од издајства гади се мени.
Хермо
Ал' сјећајте тог се, унапријед што рекох!
I ако вас невоља љута затече,
Судбине не грдите нити кад рец'те,
У неслућену да несрећу вас је,
Зеус вргао! Не, то није вам тако,
Већ ви ћете сатне уништит себе!
Са знањем - не преко наде, без слутње
У бескрајну мрежу невоље ћете
Ви заплест се, све рад безумља свога.
(Хермо одилази, олуја се диже, облаци се
спуштају на стијену, земља се тресе.)
Прометеј
Сад уистину се, не тек по ријечи.
Сав свијет гле колеба.
Под земљом јека громова тутњи,
I сијевају трзаји прежарке муње,
А вихори витлају прашине облак;
Дах свих коликијех вјетрова ето
Све од једног другоме дијелу већ хрли,
I метеж у борби избија дивљој, -
Измијешо се уздух с пучином морском!
Од Зеуса то очито ударац такав
На мене вам пада, подиже страву.
О мајко ми моја, светости света,
О зраче, ти изворе свијетла свемиру,
Зар видиш ме, како по неправди трпим!
(Стијена пропада с Прометејем и са збором.)