Кладила се вила и ђевојка:
Вила дава силно вито благо,
A ђевојка са рамена главе,
Која ћ' прије уранит' на воду
И донијет' воде иза горе 5
И помести двора бијелога
И оплести дуге плетенице.
Има вила сивога сокола,
A ђевојка тицу ластавицу;
Ластавица сву ноћ препјевала, 10
Она буди сироту ђевојку:
„Устај горе, лијепа ђевојко!
„Да те не би вила преварила.“
Устаде се лијепа ђевојка,
Па донесе воде иза горе, 15
Умила се и помела дворе,
И оплела дуге плетенице.
У то доба пребијела вила
И ђевојци добро јутро виче:
„Дај, ђевојко, русе главе твоје!“ 20
А ђевојка вили проговара:
„Давај, вило, силновито благо,
„Ја сам прије воде донијела,
„Двор помела, косе очешљала.“
Кaд је вила чула и виђела, 25
Hе даде јој силновито благо.
Но јој даде траве од помаме,
Којом мами момке нежењене.
Све ђевојка момке помамила.
Бира: овог хоћу, овог нећу, 30
Изабрала кога је љубила.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 196-197.
