Оклада Краљевића Марка

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Оклада Краљевића Марка

С вечера се оженио Марко,
Допис Марку три књиге дођоше;
Књиге штије Краљевићу Марко,
Књиге штије, грозне сузе лије.
К њему долази стара мила мајка: 5
»Откуд књиге, од ког’ ли су града?« 
»Нису књиге ни од једног града,
Већ су књиге од три побратима.
Једна књига мени заповиједа,
Да сам брже у бијелу Сибињу 10
И да крстим два Јанкова сина,
До два сина, до два побратима.
А друга ми књига заповиједа,
Да сам брже у бијелом Будиму,
И да вјенчам краља и краљицу. 15
А трећа ми књига заповиједа,
Да сам брже за цара на војски;
Војеват ћу пет година дана,
А ја сам се скоро оженио,
Па још нисам љубе обљубио.« 20
Па бесједи Краљевићу Марко:
»Ој старице, моја мила мајко,
Научи ме, штогод боље знадеш,
Како бих ја брже извршио,
Извршио и кући дошао.« 25
Бесједила стара мила мајка:
»А ти иди, драго дијете моје,
А ти иди у бијели Сибињ,
И ти крсти два Јанкова сина,
До два сина, до два побратима; 30
И ту, сине, дане не потроши,
Па ти иди у бијели Будим,
И ти вјенчај краља и краљицу.
Па ти дођи двору бијелому,
Па ти свјетуј љубу Анђелију, 35
Па ти иди за цара на војску;
Туд ће бити свакакве окладе,
Да ти не би љубе преварили!« 
Кад је Марко мајку разумио.
Он се сједе на Шарца коњица, 40
Па он иде у бијели Сибињ,
Па он крсти два Јанкова сина,
До два сина, до два побратима,
И ту није данка дангубио.
Па он иде у бијели Будим, 45
Па он вјенча краља и краљицу,
И ту није данка дангубио.
Па он дође двору бијелому,
Па свјетује своју вјерну љубу.
Да је Турци не би преварили, 50
Па он оде за цара на војску;
Војевао пет година дана.
Кад је био петој око полак,
Оклади се Краљевићу Марко,
Оклади се с Турци јањичари. 55
Оклади се Туре Наздраија,
Да ће отић двору бијелому,
И преварит љубу Краљевића,
Да ће донијет бурму позлаћену,
И одрезат лијеву плетеницу. 60
Па бесједи Туре Наздраија,
Па бесједи Краљевићу Марку:
»Ако тога јунак не учиним.
Ево теби дара од мејдана;
Ако јунак ја љубу преварим. 65
Па донесем лијеву плетеницу,
И донесем бурму позлаћену,
Дат ћеш мени Шарца коња свога.« 
Бесједио Краљевићу Марко,
Бесједио ’холом Наздраљи: 70
»Бре Бога ти, Туре Наздраија,
Шта б’ с’ кладили о турску вечеру.
Већ о моју јал’ о твоју главу.« 
А бесједи Туре Наздраија:
»Дај ти мени све твоје одијело, 75
И још к тому сабљу демешкињу,
А и свога лака буздована,
И дај мени Шарца коња свога.
Да ја идем двору бијеломе,
Преварит ћу љубу Анђелију, 80
И донијет ћу бурму позлаћену,
И од главе лијепу плетеницу.« 
Даде њему Краљевићу Марко,
Даде њему све своје одијело,
И даде му сабљу демешкињу, 85
И још свога лака буздована,
И даде му Шарца коња свога,
Па он иде преко поља равна.
Далеко га љуба опазила,
Она зове слугу Михоила: 90
»Бре Бога ти, слуго Михоиле,
Ево иде Краљевићу Марко,
И сабља је Краљевића Марка,
Буздован је Краљевића Марка
И шарац је Краљевића Марка 95
А по лицу Туре Наздраија,
Наздраија, да би га не било!« 
Ал' бесједи Михоиле слуга:
»Бре Бога ти, љубо Краљевића,
Ако буде Краљевићу Марко, 100
Он ће везат коња, гдје и до сад.
Ја ћу метат столе нуз трпезу
И метат ћу чаше по трпези.
Ако буде Краљевићу Марко,
Он ће сједат ка својему столу, 105
Он ће пити своју чашу вина,
Своју чашу златом извезену.« 
Док је Туре у двор дојездило,
И одмах је младо пофалило:
Он не веже коња гдје га Марко, 110
Па он иде горе у чардаке;
Он не сједа ка Маркову столу,
Нити пије чашу Краљевића,
Па бесједи љуби Апђелији:
»Анђелија, вјерна љубо моја, 115
Стери нама мекану ложницу,
Да идемо поспавати млади,
Та много је недјељица дана,
Да кам’ није пет година дана,
Како нисам јунак с тобом био.« 120
Ал’ бесједи љуба Анђелија:
»Драга душо, Краљевићу Марко,
Каква те је ложница напала,
Кад је истом подне пролазило.« 
Још не стоји љуба Анђелија, 125
Она иде у тајне чардаке,
Па дозивље робињицу своју:
»Робињице, по Богу сестрице,
До сад си ми робињица била,
А од данас по Богу сестрица; 130
Ево теби све моје одијело,
Па ти хајде с њиме у ложницу,
Бојат се је да пријеваре није.« 
Послухне је робињица млада,
Оде с њиме млада у ложницу. 135
Кад је било ноћи по пол ноћи.
Уста јаук младе робињице,
Уста јаук кано љуте гује.
Јер јој нема бурме позлаћене,
Ни на глави лијепе плетенице. 140
Нато скочи љуба Анђелија,
Она зове Михоила слугу:
»Михоиле, вјерна слуго моја.
Седлај мени сиву бедевију:
А себика дору од мејдана, 145
Па хајдемо у цареву војску,
Погубит ће Краљевића Марка.« 
Кад то чуо Михоиле слуга,
Још не стоји Михоиле слуга,
Већ јој седла сиву бедевију 150
А себика дору од мејдана.
Па се журе у цареву војску.
Али јој је Бог и срећа била,
Нанесе ју сива бедевија
На дјевера војеводу Јанка, 155
Па му вели љепо умиљато:
»Кажи право, тако био здраво,
Кажи право, војевода Јанко,
Које ј’ шатор Краљевића Марка,
Да ја идем њега походити?« 160
Бесједио војевода Јанко,
Бесједио љуби Краљевића,
Анђелијо, љубо Краљевића,
Ласно ћеш му шатор познавати,
Царев шатор од свиле зелене, 165
А Марков је од свиле црвене,
Бог би дао, да би га састала,
Јер је с Турци јако у инату,
Изгубит ће русу своју главу,
Изгубит ће, жалосна му мајка!« 170
Кад то чула љуба Анђелија,
Не ће љуба ни да слуша Јанка,
Веће иде кроз цареву војску.
Кад је прошла око полак војске,
Ал’ су Марка на мејдан извели, 175
Завезали оба црна ока,
Обје руке ужем наопако,
А на врату ланац од три хвата,
Код њег стоје до два ћеленћефа,
Да му младом осијеку главу. 180
Кад то видје љуба Анђелија,
Проговара сивој бедевији:
»Та ми вишти сива бедевијо,
Да те чује Краљевићу Марко,
Али Марко, али његов Шарац, 185
Којино је у турскијех руку.« 
Она висну. Шарац се одвисну.
Да се ори кроз сву турску војску.
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Ал’ бесједи Краљевићу Марко: 190
»Стан’ чекајет, паше и везири,
И још до два ћеленћефа млада,
Не сјец’те ми младом русу главу,
Коњиц вишти у царевој војски,
Чини ми се, рода је мојега, 195
У мојој се штали нахранио.« 
Истом они у ријечи били,
Ал' ето ти сиве бедевије,
И на њојзи љуба Анђелија.
Ал' бесједи Краљевићу Марко, 200
Ал’ бесједи љуби Анђелији:
»Та Бога ти, љубо Анђелија,
Та скини ми капу кубаклију,
Да ти видим твоје плетенице.« 
Она скиде капу кубаклију, 205
Падоше јој до двије плетенице,
И досижу до црне земљице,
Ко двије птице, два гаврана.
Кад то видје Краљевићу Марко,
Ал’ бесједи Краљевићу Марко: 210
»Још ми скини с руку рукавице,
Да ја видим, што на руку имаш.« 
Кад то чула љуба Анђелија,
Она скиде с руку рукавице,
Ал’ на руци бурма позлаћена. 215
Кад то видје Краљевићу Марко,
Он бесједи цару господину,
Он бесједи ’холо, гласовито:
»Је л’ истина, царе господине,
Да си мени бурму поклонио, 220
Кад сам теби Коштур освојио,
И све равно око њега поље?« 
Ал’ бесједи царе господине,
Ал’ бесједи Краљевићу Марку:
»Јест вјере ми, бурма поклонита.« 225
Кад разумје Краљевићу Марко.
Да свједочи царе господине,
Он растрга на руку конопац
И садроби ланац од три хвата,
Па он јаши шару коња свога, 230
И припаса своју бритку сабљу,
Па он сијече по мајдану Турке,
И посијече два царева сина
Па он иде цару у шаторе,
Па он тјера цара до дувара. 235
Ал’ бесједи царе господине:
»Што то чиниш, Краљевићу Марко?
Што ме тураш по моме шатору?« 
Ал’ бесједи Краљевићу Марко,
Ал’ бесједи ’холо, громовито: 240
»Та турам те, царе господине,
Та турам те, да т’ осијечем главу.« 
Кад је чуо царе господине,
Кад је чуо, што бесједи Марко,
Одговара тихо умиљато: 245
»Пусти мене, Краљевићу Марко,
Пусти мене, ја ти нисам кривац,
Што си с’ лудо окладио с Турци.
Та Бога ти, Краљевићу Марко,
Па ти хајде двору бијелому, 250
Па обали дворе и тимаре,
Да ти није око њије квара;
А ја идем мом Стамбулу граду,
Да тугујем, јер, м' исјече војску!«

Из »Невена« II течај



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 66-70.