Ожени се ага Хасан-ага
усред зиме, уза земхерије.
Курбан коље, а садаке даје
да му љуба здраво у двор дође.
Поведоше, здраво доведоше. 5
Сретоше је двије заовице,
у ледени чардак уведоше,
а сватове у топле одаје,
па јој броје огре по грлашцу.
Ник’ не вели: — Је л' ти, нево, зима? 10
Прегледају рухо навезено.
Ник’ не вели: — Је л' ти, нево, зима?
Гледају јој везено одијело,
понајприје свилену кошуљу,
а са врх ње црвену кадифу 15
поткићену жутијем рушпама.
Ник’ не вели: — Је л’ ти, нево, зима?
Опасала хазна колан мали,
на њему је до девет алмаса,
обукла је џамфезли димије, 20
низ кољена навезене гује,
преко тура четерест пандура,
на учкуру хоџе и хаџије.
Ник’ не вели: — Је л’ ти, нево, зима?
Покрила се свиленом чактијом. 25
У то доба ага Хасан-ага:
— Вјерна љубо, је ли теби зима?
Стаде шика шикали јелека,
стаде хука везене кадифе,
паде млада у несвјест на главу 30
и умрије, жалосна иој мајка,
нељубљена и немилована.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 557-558.
