Ожалошћена породица/18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА V   ►

ПОЈАВА IV

МИЋА, ДАНИЦА

МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе).
ДАНИЦА (долази истовремено са средине).
МИЋА: Какво пријатно изненађење? У новоме стану па први сусрет са вама!
ДАНИЦА: У коме новом стану?
МИЋА: Па и ја сам се уселио овде.
ДАНИЦА (запрепасти се): И ви?
МИЋА: Како „и ја”? Па ја на првом месту, ја пре но сви остали.
ДАНИЦА: Ама, шта је то, забога, шта се то дешава овде, као да је пуста кућа?
МИЋА: Одиста, навалили сви.
ДАНИЦА: Сирота тетка, разболела се од једа, а и ја...
МИЋА: Не видим, зашто се морала разболети због тога?
ДАНИЦА: Па како, забога? Ово је... ја просто не могу да појмим како су се господа и госпође могли уселити. Је ли ко питао адвоката; је ли он то одобрио? Јесте ли ви, на пример, питали адвоката?
МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега.
ДАНИЦА: Па је ли вас питао?
МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега ни он мене.
ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим?
МИЋА: Будите спокојни. Једна тако лепушкаста девојчица не треба да се једи.
ДАНИЦА: Није, него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава.
МИЋА: Равнодушно не. Ето, и ја, кад сам крај вас, нисам равнодушан. И кад би хтели да ми дате прилике, ви би се уверили да ја нисам равнодушан према вама.
ДАНИЦА: Господине, ја сам вас већ једанпут опоменула на учитивост. Ако вам то није довољно, ја умем и друкче да вас опоменем.
МИЋА: Боже мој, боже мој, тако лепа девојка а тако груба. Па, забога, ми би се морали некако споразумети; седећемо заједно, у истој кући, тако рећи под истим кровом.
ДАНИЦА: Варате се, господине, никад под кровом у кући где сте ви.
МИЋА: Не мислите се ваљда селити?
ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем адвокату, да му саопштим шта се све овде дешава.
МИЋА: Шта се то њега тиче?
ДАНИЦА: Мени је познато да је он старалац, да он води бригу о кући, па ће он најбоље и знати може ли се од ове куће правити логор. (Оде.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.