Ожалошћена породица/17
ПОЈАВА III
САРКА, АГАТОН, СИМКА
САРКА (обзире се лево и десно, па кад види да нема никога, а она пажљиво одлази у Агатонову собу).
АГАТОН (наилази са стране, за њим Симка. Он иде круто, јер је под леђа од капута метнуо велики сребрн служавник који доњим крајем вири).
САРКА (излази из њихове собе носећи у џепну марамицу увијен неки предмет. Њу непријатно изненади сусрет са Агатоном и Симком и збуни се, те стрпа пакет у шлафрок).
СИМКА: Гле, откуд ти у нашој соби?
САРКА: Хтела сам, знаш, да обришем прашину... ама, није, какву прашину, шта ја говорим? Него, не знам где сам оставила папуче.
АГАТОН: Па ето их на ногама.
САРКА (погледа): Гле, истина!
СИМКА: Па истина, дабоме, и не знам само, шта имаш у мојој соби да тражиш папуче?
САРКА: Боже, Симка, па нисмо, да кажеш, туђини па да не могу да ти дођем. Толико ваљда могу да ти уђем у собу и да ми уђеш у собу.
СИМКА: Своји смо и дођи ми кад сам ја у соби, а немој ми се завлачити кад ја нисам ту.
САРКА: Боже, Симка, не мислиш ваљда да сам ушла не знам зашто?
АГАТОН: Па ниси, само знаш, тај пакет...
САРКА: Пригладнела сам па узела две земичке, ето ти.
АГАТОН: Па што тутну земичке под капут кад нас виде?
САРКА: Изгледа као да ти нешто сумњаш. Е, јеси чуо, Агатоне, томе се нисам надала од тебе. Нисам ваљда... не бој се, нисам ја од таквих; пре бих дала да ми се одсеку прсти но што би се туђе ствари дотакла. (У том тренутку будилник под Саркиним шлафроком зазврји страховито гласно. Она пребледи, престрави се, збуни се, узврда се и цикне.) Ију, ију, ију!
СИМКА: Шта ти би, жено?
АГАТОН: Ама, ти као да нешто звониш, Сарка?
САРКА (притисне будилник, гуши га, али не помаже): Откуд звоним, шта имам да звоним?
АГАТОН: Звониш, боме, те још како!
САРКА: Ама, није, кад ти кажем; нисам ја ваљда електрична батерија па да звоним.
АГАТОН: Ево, слушај, Симка.
СИМКА (приђе ближе Сарки да чује).
САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла! Трај, ла, ла!
СИМКА (крсти се): Бог те видео, Сарка, певаш у овој кући!
САРКА (ужасно збуњена): О, господе боже! (Обазире се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му пригушила глас. Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи?
АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си.
СИМКА: И певала си.
САРКА (крсти се). Нека је далеко од нас, ал' биће да су то неки духови.
АГАТОН: Нису то духови, Сарка, него будилник.
САРКА: Ју, какав будилник?
АГАТОН: Па тај што седиш на њему.
САРКА: Шта имам да седим на будилнику; никад у животу нисам седела на будилнику, па сад ћу.
АГАТОН: Ја ти говорим о ономе будилнику што си га узела из наше собе.
САРКА: Ију!
СИМКА: Боже мој, ко ће као бог! А ја кажем јутрос Агатону: навиј, бога ти, тај будилник да га чујемо како звони.
САРКА: Е, па ето, чула си сад!
СИМКА: Па чула сам, дабоме!
АГАТОН: Срамота, Сарка, морам ти рећи срамота! Ми нисмо дошли овде у кућу да пљачкамо, него да чувамо покојникову имовину, а ти... 'Ајде,бога ти, Симка, остави је! (Пође љутито и заборављајући да му је служавник за леђима, окреће Сарки леђа.)
САРКА (спази служавник): Чекај, чекај, пријатељАгатоне. Све хоћу да те запитам, па ми некако не даде да дођем до речи: ама шта је теби, човече, па си се укрутио као млада на виђењу?
АГАТОН: Не знам, стегао ме неки реуматизам у леђа.
САРКА: Па видим ја већ то да је реуматизам, само рекла бих да је сребрн реуматизам.
АГАТОН: Ако је и сребрн, али бар не звони.
САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве.
АГАТОН: Ти имаш да ћутиш!
САРКА: Па ћутаћу, де, само хтедох да ти кажем, што рече ти малочас, нисмо ми дошли у ову кућу да плачкамо, него да чувамо.
АГАТОН: Па да чувамо, дабоме! Зато сам ја и узео ово, него зашто?
САРКА: Па зато, дабоме!
АГАТОН: И није да сам се ја увлачио у туђе собе па да узмем, него сасвим случајно, више онако успут.
САРКА: Па јест, што кажеш.
АГАТОН: Пођемо ја и Симка мало у башту да узберемо који цветић, па тако пођемо у башту па свратимо у трпезарију и ја тамо спазим овај служавник, па кажем Симки: Зашто да идемо у башту да узберемо цвеће, боље је да узмемо овај служавник.
САРКА: Па боље, дабоме!
АГАТОН: И јесте! Рекох, боље, Симка, да понесемо служавник. А ево и да ти кажем зашто је боље. Другоме не бих, али теби ћу да кажем. Видиш ти, овај Трифун, он би био кадар, кад би се дочепао овог служавника, да га однесе право у заложну банку, само да има чиме да се коцка. И ово што сам ја узео овај служавник, може се рећи да сам га спасао.
САРКА: Па јест што кажеш, и ја сам будилник спасла.
АГАТОН: Па добро, де, нека ти буде. Само знаш, Сарка, о томе не треба да се чује, јер ако навале сви да спасавају...
СИМКА: Какви су, разграбили би целу кућу!
АГАТОН: Зато 'ајде свако у своју собу па да се растоваримо.
САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|