Оде сунце Богу путовати!
Да му тужи лијепу ђевојку.
Боже мили! додија ми ђевојка!
Свако јутро на исток изађе,
Па говори лијепа ђевојка: 5
- Сунце моје, љепша сам од тебе,
И љепши су в'јенци око мене,
Него твоји ждраци око тебе. -
Оћу ли је Боже каштигати,
Да јој б'јело све опалим лице? 10
Немој ми је сунце, опалити!
Јере ми је скоро непрошена
За богата, за Отмановића,
Ђе се јаве на петеро овце;
Шаре краве на четири стране; 15
Врани коњи на три Лаћимије[1];
И волова више од стотине.
Господари дике и делије!
Све то ваља да изува млада;
Ладне воде да принесе млада; 20
Mа водице да се умивају;
К томе рупце да се отирају.
Полегла им по пољу шeница;
Винограду винова лозица.
Не мој ми је сунце опалити. 25
Ш њом се дичи мало и велико!
Ђеверови, па и заовице!
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 122-123.
