Напрот Напротинов[1] испратил бубе
на главу мојега (Милана),
да му крв пију,
да му мозак једу,
да му живот узну. 5
Него његова крв неје за пијење,
његов мозак неје за једење.
Затој оне туј не могу да остану,
него да иду у мутну воду,
у чарну гору, 10
где воденица не меље,
где куче не лаје,
где пет'л не поје.
Девет су брата имали,
и сви су се тија девет 15
сас пушке побили,
и сви су се девет
сабљама исекли,
и сви су се девет,
ражњем изболи. 20
И од девет је дошло осам,
од осам седам,
од седам шес,
од шес пет,
од пет четири, 25
од четири три,
од три два,
од два јед’н,
од једнога,
нијед’н. 30
