Напрот Напротинов[1] испратил бубе
на главу мојега (Милана),
да му крв пију,
да му мозак једу,
да му живот узну. 5
Него његова крв неје за пијење,
његов мозак неје за једење.
Затој оне туј не могу да остану,
него да иду у мутну воду,
у чарну гору, 10
где воденица не меље,
где куче не лаје,
где пет'л не поје.
Девет су брата имали,
и сви су се тија девет 15
сас пушке побили,
и сви су се девет
сабљама исекли,
и сви су се девет,
ражњем изболи. 20
И од девет је дошло осам,
од осам седам,
од седам шес,
од шес пет,
од пет четири, 25
од четири три,
од три два,
од два јед’н,
од једнога,
нијед’н. 30
Певач, место записа и напомена
Миливојевић Јевремка, 82. г. с. Давидовац код Сврљига. Новембар 1971.
„Тој је бољка као да бубичке лазе у главу”. Пошто се глава помаже машћу и понови бајалица неколико пута, по причању, „почну бубе да излазе на нос.”
Референце
↑Ово име означава непознатог изазивача, а друго име (Милан) онога коме се баје. Прим. аут.
Извор
Љубинко Раденковић: Народна бајања источне Србије. Бајања, Градина 2-3/1973., стр. 219-220.
Љубинко Раденковић: Урок иде уз поље : народна бајања, Градина, 1973. Ниш., стр. 33-34.
