Але, але, аловите,
ветровите, ду’овите...
Пошла Љубица уз поље, низ поље
да си бере тодовку и добродовку
и ђурђевску мирадију. 5
Сретоше ју але,
але аловите,
ду’овите,
ветровите,
па ју закуснуше, 10
па ју памет одузеше.
Она зацвиле, запишта
гласом до небо, сузом до земљу.
Дочула ју божја мајка,
Богородица, 15
па си појде с белога коња
и поведе светога Јована,
па си окне Љубицу:
„Чујеш ли ме, Љубице,
не зацвилуј, не запиштуј, 20
тике окај Божику бајалницу,
она че тој да одбаје,
да отури, да распрати
по вр’ови, по пештери,
по низине, по падине, 25
по Тимоци, по потоци."
Оста Љубица чиста
кано чисто сребро.
