Пасло овце момче и дјевојче.
То је момче од Карловца Иве,
А дјевојче из Модруше града.
Липа Манде модрушкога бана.
Пасу овце девет годин дана. 5
Кад девета на заходу била
Говори јој од Карловца Иве:
Мандалино драга душо моја,
Јесу ли ти ноге за папуче?
Јесу ли ти руке за пршћење? 10
Јели твоје лице за љубљење?
Ал говори модрушкиња Манде:
Од отолен од Карловца Иве!
Нит су моје ноге за папуче,
Нит биело лице за љубљење 15
Нит су моје руке за пршћење,
Нигда твоја љуба бити нећу!
Нујан Иве к двору долазио.
Гледала га сестрица Јелица,
Па дозивље остариелу мајку: 20
Ето нами нашег брата Иве.
Нити свири нити попјевава,
Нити јави пребиело стадо.
Далеко га мајка сусриетала,
Па упита свог сина Ивана: 25
О Иване драго диете моје!
Што не свириш нити попјеваваш?
Је ли ми те јако забољело?
Али ти је стадо повалило?
Говори јој од Карловца Иве: 30
Ој старице, стара моја мајко!
Није мене јако забољело,
Нит је мени стадо повалило
Превари ме лиепа дјевојка,
Липа Манде модрушкога бана. 35
Она мене оженити неће.
Говори му остариела мајка:
Ој Иване драго дите моје!
Лако ш' Манду преварити младу.
Пусти косу за годину дана, 40
Чешљом чешљај а гестеном мажи.
Обући ћеш робу дјевојачку.
Тад ћеш поћи у' ну гору црну,
Па ћеш усјећ гусле јаворове
И убрати са јеле још смоле, 45
Паш' засмолит лиево око своје,
Па ћеш ићи ка Модруши граду,
Па ћеш ићи к двору дивојкину,
Упросити, да ти конак даду.
То је Иве послушао мајку. 50
Расла коса годину му дана.
Чешљом чешља а гестеном маза.
Обукао робу дјевојачку.
Свеједно је кано и дјевојка.
Па он оде у горицу црну, 55
И усјече гусле јаворове,
Па још убра са јеле и смоле,
Па засмоли ливо око своје,
Па он оде ка Модруши граду.
Неће худи, да му конак даду, 60
Кад је дошо к баници госпоји
Онди гуди а и попјевава
Ал изиђе баница госпоја,
Те говори грлом гласовитим:
Мили боже лиепе ли дјевојке! 65
Да ми није ока изгубила
С љепотом би цара меритала. —
Ал говори с љепица дјевојка:
О банице драга госпо моја
Ћетели ме примит на конаке? 70
Говори јој баница госпоја:
Мандалино драга кћерко моја!
Узми собом сљепицу дјевојку
Па је води у бијеле дворе.
То је Манде за Бога спримила. 75
Па је води у бијеле дворе,
Па сједоше рујно пити вино.
До по ноћи они вино пише.
Кад је било ноћи по поноћи
Ал говори баница госпоја: 80
Мандалино драга душо моја!
Ти ми стери сљепици дјевојци.
Говори јој сљепица дјевојка:
О банице драга мамо моја,
Нестери ми гдје до мужке главе, 85
Већ ме шаљи својој кћерци младој,
То баница за Бога спримила,
Па дозивље к ћерку Мандалену:
Мандалино драго диете моје
Замидере сљепицу дјевојку,
Па је води на чрдаке горње 90
Па затвори собом у камаре
Гдје ми до вас неће мужка глава.
То је Манде за Бога спримила,
Па узимље деветере кључе,
Па ју води на горње чрдаке, 95
Па сљепицу собом затворила.
Њој говори сљепица дјевојка:
Мандалино драга душо моја
Да је нами сада мужка глава,
Љепо би ти нам спавати било. 100
Говори јој Мандалина драга:
О сљепице јадна кукавице
Што ће нами сада мужка глава?
Немож тако по свиету одити
А камо ли да још чедо имаш, 105
Кад је била ура по поноћи
Говори јој од Карловца Иве:
Мандалино драга душо моја.
Ја га ниесам сљепица дјевојка,
Већ сам главом од Карловца Иве. 110
Ал говори Мандалина драга:
О Иване драга душо моја
О Иване једини код мајке,
Жив ми био ти си мени мио,
Љуби мене до бијела дана. 115
Кад свануло и грануло сунце
Ал говори од Карловца Иве:
Остај с Богом Мандалино драга
Док сакупим господу сватове,
Оћу доћи по тебе дјевојку. 120
Устаде се баница госпоја
Па дозивље Мандалину дјете.
Она је ниј могла пробудити.
Она ми се престрашила мајка,
Да је Манде преминула млада. 125
Она иде на горње чрдаке
Она с ногом у врата удара,
А врата се одма изставила.
Није могла Манде пробудити.
Кад је она пробудила Манду. 130
Па говори драгој ћерци својој.
Мандалино драга душо моја
Сто ли ти је лишће изгрђено?
Што ли су ти очи помућене?
А што су ти косе помршене? 135
Говори јој Мандалина диете:
О старице стара моја мајко!
Ја се мајко изчешљала ниесам,
Те су моје косе помршене.
Ја се мајко још умила ниесам 140
Стога су ми очи помућене
А моје је лице изгрђено,
Под лицем је злато и пршћење
Па је моје претишћало лице.
Говори јој баница госпоја: 150
Мандалино драго диете моје
Камо ти је сљепица дјевојка?
Говори јој Мандалина диете:
Није оно сљепица дјевојка
Већ је оно од Карловца Иве. 155
Ти му пиши листак књиге биеле:
Нека иде по мене дјевојку.
Мајка своју кћерку послушала,
Она пише листак књиге биеле:
О Иване лиепи Карловчане! 160
Купи свате оди по дјевојку.
Све коњике младе нековане
А јунаке младе нежењене.
Кад је Иве књигу задобио
И видио што му књига каже, 165
Он дозивље своју стару мајку:
Кувај мајко лаке брашненице
Нек су танке, нек дорину лаке,
А ја идем купити сватове.
Кад скупио Иване сватове 170
Они пошли ка Модруши граду.
Када дошли ка Модруши граду
Тад сједоше рујно пити вино
Говори му баница госпоја:
Богом теби од Карловца Иве! 175
Гдје су теби гусле и торбица?
Њој говори од Карловца Иве:
Нисам мога лагље преварити.
Кад се сваћа вина понапили
Узму собом млајаху дјевојку 190
Баници је мајки говорила
Остај с Богом мила мајко моја
Дошло вриеме, да се разстанемо.
Говори јој баница госпоја:
Пошла с Богом Манде ћрко моја. 195
Пошли с Богом драга сваћо моје!
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 63-71.
