Буди мајка свог' Ивана сина:
„Устани се, мој мили Иване!
„Прође тебе Мара испред двора,
„У руци јој сребрни кондијер,
„Да донесе лађане водице.“ 5
Када Иван разумио мајку,
Старој мајци тако говорио:
„Оседлај ми мог' коња дората,
„Оседлај га сребрним седлићем,
„А зауздај уздом позлаћеном.“ 10
Мајка Иву коња оседлала,
У томе се Иво наресио,
Па отиде на воду студену.
Кад на воду не находи Мару,
Поврати се двору невесело, 15
Те отиде у Марину башчу,
Млада Маре у башчи заспала,
Гледа Иво, мисли, како ли ће:
Али ће је од сна пробудити
Али ћејој лице пољубити. 20
Гр'ота му се учинила младу,
Да је љуби ил' да је пробуди;
Но извади од злата јабуку,
Те је меће Мари у њедарца.
Када се је пробудила Мара, 25
У њедарца находи јабуку.
Стаде млада мислит' и размишљат":
„Одкуда ми у њедра јабука?
„Да су мене од рода дарови,
„Ја од рода не имам никога; 30
„Ада речем, да ми је од Бога,
„Тога дара нијесам достојна;
„А да речем, да ми је од Ива,
„Мој је Иво од мене далеко,
„Да је био, би ме пробудио 35
„Или барем једном пољубио.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 135-136.
