Ода западном ветру

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДА ЗАПАДНОМ ВЕТРУ

1.

Дивљи западни ветре, јесењег бића даху,

што невидним присуством лишће разгониш свело

да бежи к'о дуси пред чаробњаком у страху,

сушичаво-румено, тамно, жућкастобело,

баш као мноштво неко што куга потамани!

О, ти, чије је коло у зимски сан понело

семе што има крила к'о леш покопани

у гробу лежи своме све докле сестра твоја,

азурно Премалеће, свиралом не обзнани

долазак сненој земљи, па из њеног слоја

истера мио бехар на зрачне паше своје,

мирисом испуни до, обиљем живих боја!

Дивљи душе што свуд је биће присутно твоје,

који рушиш и ствараш, о, почуј речи моје!

2.

Ти, по чијој се струји расипљу на све стране

весници кише, муње – облаци што вијоре

у немирној висини к'о труло лишће с гране

што сва се небом мрси ил' тамо где је море!

По ваздушастом валу пучине твоје плаве

многе се разасуле витице буре скоре,

баш као сјајна коса што диже се са главе

неке Менаде бесне – где видици престају

све до врха неба где светла врхунац славе!

Нарицаљко године што већ се ближи крају,

којој ће ноћ да пружи к'о гроб куполе своје

што свод им испарења скупљена твоја дају,

да из њих, када се згусну, започну да се роје

град, ватра, киша црна – саслушај речи моје!

3.

Ти који Средоземље из летње прену сање

– коју му валом својим уједначеним даје

кристалних морских струја лагано кривудање –

море што у сну виде, у заливу од Баје,

куле, палате старе, крај острва од лаве,

које се, потресене таласом јачим, сјаје

у цветове обрасле и азур морске траве

што мирисима слатким сва чула опијају!

О, ти – за кога стазу атланске снаге праве

расколив се у понор, а алге, што цветају,

и оне шуме влажне, што носе рухо своје

од свелог морског лишћа, чим глас ти разазнају,

одмах од пуког страха постају сиве боје,

дрхшћу, тргају накит – саслушај речи моје!

4.

О, да сам лист увели да носиш ме са собом,

о, да сам облак хитри уз тебе који лети,

ил' да сам талас морски што сав дахће под тобом,

да нешто од те снаге могу и ја понети,

ал' не к'о ти слободан ког' ништа не савлада!

И да се с тобом могу све до неба попети

– као што некад чиних жаром дечака млада

за кога, да те стигне, ништа визија није –

ја мучио се не бих к'о што се мучим сада.

Ветре, ја ти се молим сред јада што ме бије:

к'о лист, облак ил' талас до свог ме дигну крила!

На трњу сам живота, из срца крв ми лије!

То часова је многих спутала груба сила

човека теби слична: дивљачна, горда, чила.

5.

О, да сам лира твоја к'о што је шума ова!

И моје вене лишће, и као њено пада!

Брујање твојих силних, одмерених звукова

из нас ће да измами глас јесењега склада

пријатан, мада тужан. О, душе пун немира,

постани ја ил' дух мој којим жестина влада!

Умрле мисли моје протерај врх свемира

к'о свео лист да нова убрзаш рађања рана!

Па путем чаролије, што стих ми овај дира,

разнеси речи моје људима са свих страна,

к'о с ватре што се вечне жар, пепео, разлеће!

Уснулој земљи буди пророк с мојих усана!

Ветре, када нам зима сва ледена долеће,

зар далеко иза ње остаје премалеће?