Oda zapadnom vetru
ODA ZAPADNOM VETRU
1.
Divlji zapadni vetre, jesenjeg bića dahu,
što nevidnim prisustvom lišće razgoniš svelo
da beži k'o dusi pred čarobnjakom u strahu,
sušičavo-rumeno, tamno, žućkastobelo,
baš kao mnoštvo neko što kuga potamani!
O, ti, čije je kolo u zimski san ponelo
seme što ima krila k'o leš pokopani
u grobu leži svome sve dokle sestra tvoja,
azurno Premaleće, sviralom ne obznani
dolazak snenoj zemlji, pa iz njenog sloja
istera mio behar na zračne paše svoje,
mirisom ispuni do, obiljem živih boja!
Divlji duše što svud je biće prisutno tvoje,
koji rušiš i stvaraš, o, počuj reči moje!
2.
Ti, po čijoj se struji rasiplju na sve strane
vesnici kiše, munje – oblaci što vijore
u nemirnoj visini k'o trulo lišće s grane
što sva se nebom mrsi il' tamo gde je more!
Po vazdušastom valu pučine tvoje plave
mnoge se razasule vitice bure skore,
baš kao sjajna kosa što diže se sa glave
neke Menade besne – gde vidici prestaju
sve do vrha neba gde svetla vrhunac slave!
Naricaljko godine što već se bliži kraju,
kojoj će noć da pruži k'o grob kupole svoje
što svod im isparenja skupljena tvoja daju,
da iz njih, kada se zgusnu, započnu da se roje
grad, vatra, kiša crna – saslušaj reči moje!
3.
Ti koji Sredozemlje iz letnje prenu sanje
– koju mu valom svojim ujednačenim daje
kristalnih morskih struja lagano krivudanje –
more što u snu vide, u zalivu od Baje,
kule, palate stare, kraj ostrva od lave,
koje se, potresene talasom jačim, sjaje
u cvetove obrasle i azur morske trave
što mirisima slatkim sva čula opijaju!
O, ti – za koga stazu atlanske snage prave
raskoliv se u ponor, a alge, što cvetaju,
i one šume vlažne, što nose ruho svoje
od svelog morskog lišća, čim glas ti razaznaju,
odmah od pukog straha postaju sive boje,
drhšću, trgaju nakit – saslušaj reči moje!
4.
O, da sam list uveli da nosiš me sa sobom,
o, da sam oblak hitri uz tebe koji leti,
il' da sam talas morski što sav dahće pod tobom,
da nešto od te snage mogu i ja poneti,
al' ne k'o ti slobodan kog' ništa ne savlada!
I da se s tobom mogu sve do neba popeti
– kao što nekad činih žarom dečaka mlada
za koga, da te stigne, ništa vizija nije –
ja mučio se ne bih k'o što se mučim sada.
Vetre, ja ti se molim sred jada što me bije:
k'o list, oblak il' talas do svog me dignu krila!
Na trnju sam života, iz srca krv mi lije!
To časova je mnogih sputala gruba sila
čoveka tebi slična: divljačna, gorda, čila.
5.
O, da sam lira tvoja k'o što je šuma ova!
I moje vene lišće, i kao njeno pada!
Brujanje tvojih silnih, odmerenih zvukova
iz nas će da izmami glas jesenjega sklada
prijatan, mada tužan. O, duše pun nemira,
postani ja il' duh moj kojim žestina vlada!
Umrle misli moje proteraj vrh svemira
k'o sveo list da nova ubrzaš rađanja rana!
Pa putem čarolije, što stih mi ovaj dira,
raznesi reči moje ljudima sa svih strana,
k'o s vatre što se večne žar, pepeo, razleće!
Usnuloj zemlji budi prorok s mojih usana!
Vetre, kada nam zima sva ledena doleće,
zar daleko iza nje ostaje premaleće?