Огласи се на наму дјевојка
Огласи се на наму дјевојка,
Л’јепа Фата, једина у мајке.
Ја каква је, весела јој мајка:
Црна ока, а чела широка,
А извитих на елиф обрва, 5
Два образа, два ђула румена,
Двије очи — црне трнинице,
Трепавице — крила паунице,
Вита стаса, а умилна гласа!
Њу ми просе многи просиоци, 10
А највише ага Хасан ага.
И проси је паша Херцеглија —
Паша проси, нигда не престаје.
Мајка Фату једно јутро буди:
„Устај Фато, устај моје злато, 15
Низ поље се сребрен бубањ чује,
Мислим, Фато, да су твојии свати."
Фата мајци тихо говорила:
„О, бога ти, моја мила мајко,
Ако буде ага Хасан ага, 20
Подај мене, моја мила мајко!
Ако буде паша Херцеглија,
Не дај мене, моја мила мајко!"
А вели јој остарјела мајка:
„Како ћу те шћери забранити, 25
Кад ти знадеш пашу Херцеглију:
Бјеле би нам дворе запалио,
Мене, стару, ногом погазио,
А тебе би на зор обљубио?"
„Лако ћеш ме мајко забранити: 30
Ја ћу ићи на горње чардаке,
Па ћу лећи на меке душеке,
Покрићу се кумашли јорганом,
А по лицу срмали махрамом,
А ти узми теспих од мерџана, 35
Па изиђи на мермер авлију,
Теспих учи, а сузе прољевај.
Када дође паша Херцеглија,
Он ће теби селам називати,
Прими селам, моја мила мајко, 40
Па ти реци паши Херцеглији:
Давно ми је Фата преминула!"
Фата оде на горње чардаке,
Па се покри кумашли јорганом,
А по лицу срмали махрамом. 45
Мајка узе теспих од мерџана,
Па изиђе на мермер авлију,
Теспих учи, а сузе прољева,
У то доба паша Херцеглија
И за њиме кићени сватови. 50
Паша паде, турски селам даде:
„Селам алејк, моја мила мајко!"
Њему вели Фатимина мајка:
„Алејк селам, зете наречени,
Наречени, али нестечени — 55
Фата ми је давно преминула."
Говорио паша Херцеглија:
„Кад ј' умрла, гдје је боловала?"
»„Боловала на горњем чардаку."
Паша оде на горње чардаке, 60
Па он приђе љепотици Фати
И подиже кумашли јоргана
И са лица срмали махраму.
Сину лице као јарко сунце,
А гро'це икао мјесечина. 65
Говорио паша Херцеглија:
„Шут', не плачи, Фатимина мајко,
Није Фата свијет мијенила,
Нит је њено лице пробљедило."
Па јој метну руку на срдашце, 70
Не би л' му се Фата насмијала;
Нит' се Фата прену, нит' се трену!
Паша зове слугу Хусејина:
„Брже мени, слуго Хусејиине,
Понеси ми ватре жеравице, 75
Да је ставим Фати на срдашце,
Није л' ми се Фата притајила."
То је Хусо паше послушао,
Донесе му ватре жеравице.
Паша Фати меће на срдашце. 80
Нит се Фата трену, нит се прену.
Опет паша Хуси говорио:
„Донеси ми гују присојкињу,
Да је мећем Фати на срдашце,
Није л' ми се Фата притајила!" 85
То је Хусо паше послушао:
Донесе му змију присојкињу.
Паша Фати меће на срдашце,
Нит се Фата трену, нит се прену.
Када виђе паша Херцеглија, 90
Да му од тог фајде не имаде,
Он је покри кумашли јорганом,
А по лицу срмали махрамом,
Па он сиђе на мермер авлију,
Те повика кићене сватове: 95
„Умукните бубње и свирале,
Савијајте алајли бајираке,
Фата ми је свијет мијенила."
Ушутише бубњи и свирале,
Савише се алајли бајраци, 100
Вратише се кићени сватови
И пред њима паша Херцеглија.
Уста Фата са мека душека,
Па погледа низ гору зелену,
У себи је сама говорила: 105
„Ој горице, побогу сестрице,
Де подигни то танано грање,
Нек' јенђије не деру чембера
И мој паша б’јеле ахмедије."
Мајка Фати тихо говорила: 110
„О Фатима, драга шћери моја!
Меташе те на свакаке муке,
Која мука најгора бијаше?"
Фата мајци тихо говорила:
„О, бога ми, моја мила мајко, 115
Кад ми метну руку на срдашце,
Умал’, мајко, што се не насмијах,
Од страха ме зима ухватила.
Кад ми метну ватру жеравицу,
Онда сам се, мајко, угријала. 120
Кад ми метну змију присојкињу,
Онда сам се мало расхладила!"
Фата узе дивит и икалема
И хартије књиге без јазије,
Она пише књигу на кољену, 125
Па је шаље аги Хасан аги:
„Ето књиге, ага Хасан ага,
Купи свате, води мене младу!"
Хасан ага једва дочекао,
Па покупи киту и сватове 130
И одведе љепотицу Фату.
Кад је чуо паша Херцеглиија,
Како га је Фата преварила,
Удари се руком по кољену.
Како се је лако ударио, 135
На кољену мор-чакшире путкле.
Говорио паша Херцеглија:
„Авај мени од сад до вијека!
Вараше ме Турци и хајдуци,
Нико мене мије преварио, 140
Него данас љепотица Фата!"
