Обложи се Тодоре везире

Извор: Викизворник


[Обложи се Тодоре везире]

Обложи се Тодоре везире,
обложи се сас вере Јевреје,
за дан д’ иде из Солуна града,
из Солуна дори у Стамбола,
за дан д’ иде, за дан да се врне. 5
Ако би си мого да отиде,
да отиде и па да се врне,
да му узне до три куле благо,
и да узне до девет дућана,
и да узне његову Јеврејћу, 10
још да узне сина Салимона.
Ако не би мого да отиде,
да отиде Тодоре везире,
да отиде и па да се врне,
да му даје Тодоре везире, 15
да му даје до три куле благо
и да даје до девет дућана
и да даје љубу Анђелину,
још да даје сина Манојила.
Упита га љуба Анђелина: 20
„Чујеш мене, Тодоре везире,
да што си ми ти тако ујилан?"
А Тодор јој вако говорио:
„Чујеш мене, љубо Анђелино,
нел’ ме питаш, право чу ти кажем, 25
обложи се сас вере Јевреје,
за дан д' идем из Солуна града,
из Солуна дори у Стамбола,
за дан д' идем, за дан да се врнем.
Ако би си мого да отидем, 30
да отидем и па да се врнем,
да му узмем до три куле благо
и да узмем до девет дућана
(срму и кадиФу до девет дућана)
и да узмем његову Јеврејћу, 35
још да узмем сина Салимона.
Ако не би мого да отидем,
да отидем и па да се врнем,
да му дајем до три куле бдаго,
и да дајем до девет дућана, 40
и да дајем љубу Анђелину,
још да дајем сина Манојила."
А љуба му вако проговара:
„Чу ли мене, Тодоре везире,
ја ти седи, те лепо вечерај, 45
те вечерај преслатке вечере,
па се напи тога рујна вина,
рујна вина од девет година.
Па си легни тије те се наспи.
Ја чу тебе дору да нараним 50
и бедога зопца да назобим,
и рујнога винца да напојим,
рујна вина од седам година.
Када буде време за идење,
ја чу тебе рано да пробудим." 55
Када било пре беле зорице,
а љуба му вако говорнла:
„Чујеш мене, Тодоре везире,
ајд устани на ноге јуначке,
дојде време вечем за идење. 60
Кад отидеш у Стамбола града,
немој тије коња да си дајеш,
да га дајеш у јеврејске руке,
Јевреје су врли и опаки,
да они че коња да, отрују. 65
А ти немој каве да си пијеш,
да си пијеш из јеврејске руке,
а они че и теб’ да отрују."
Извара се Тодоре везире,
па си даде коња на Јевреје. 70
Јевреје га мало пошетали,
па увели у кладне јарове,
па отрули коња Тодорова.
Ал’ се качи Тодоре везире,
он се качи горе на дивана. 75
Начинише туја слатку каву.
Ал' Тодор им вако говорио:
„Чујте мене, ви вере Јевреје,
да мене је мати бре заклела,
да не пијем каве из Јевреје." 80
Дојде време вечем за врчање.
Кад устаде Тодоре везире,
па назрну у те нове јаре,
Јевреје му коња бре отрули.
Стаде шетат’ Тодоре везире, 85
стаде шетат’ низ Стамбола града,
ем си шеће, беле руке меће,
низ лице му слзе пролетау.
Ал, га срете његов побратиме:
„Побратиме, Тодоре везире, 90
чу те питам, право да ми кажеш,
шта си болан тије учинио?"
А Тодор му вако бесеђаше:
„Обложи се сас вере Јевреје,
за дан д' идем из Солуна града, 95
из Солуна дори у Стамбола,
за дан д' идем, за дан да се врнем.
Ако би си мого да отидем,
да отидем и па да се врнем,
да му узмем до три куле благо 100
и да узмем до девет дућана
(срму и кадифу до девет дућана)
и да узмем његову Јеврејћу,
још да узмем сина Салимона.
Ако не би мого да отидем, 105
да отидем и па да се врнем,
да му дајем до три куле бдаго,
и да дајем до девет дућана,
и да дајем љубу Анђелину,
још да дајем сина Манојила." 110
Ал’ побратим њему говорио:
„Чујеш мене, Тодоре везире,
на ја теби ти нови кључеве,
па отвори те нове јарове,
тува има деведесет коња, 115
бирај коња кога тије волиш.
Не ти тражим пару ни динара."
Кад улезе Тодоре везире,
па започе од деснога краја,
право тера море до левога. 120
Кад је Тодор првог потргнуо,
сви су коњи по Тодора пошли.
Нема коња Тодор да избере.
Па излезе Тодоре везнре,
стаде шетат’ низ Стамбола града. 125
Ем си шећа, беле руке мећа.
Те га срете његов побратиме,
па овако њему говорио:
„Шта си, болан, тије учинио?"
Ал’ Тодор му вако говораше: 130
„Пропаде ми това моје благо,
и пропаде това моје драго,
још пропаде дете Манојилче."
Ал' говори његов побратиме:
„Чујеш мене, Тодоре везире, 135
ја улезни у нове јарове,
па назрни над нове капије,
тува има до четири коња.
Сви четири шугави су били.
Биће срече у њи да избереш." 140
Кад улезе Тодоре везире,
па назрну зад нове капије,
тува има до четири коња.
Једн'г трже првотога коња,
укопа се у зем’ до ћичице. 145
Кад потрже до то и другога,
укопа се у зем’ до коленца.
Па му тури нова оглавника,
па изведе у сред у дворове.
Кад изведе у сред у дворове, 150
удари му три струке камџије.
Како си је лако оскочио,
до трбу се у зем’ укопао.
Кад потвори Тодоре везире,
како га је лако ударио, 155
једн'г се је из зем извадио.
Па му тури туја златну узду,
и му тури това златно седло.
Па се мећа коњу на терћију,
па си ступи с ногу у зенђију. 160
Док потвори и с другу да ступи,
он си стиже у Солуна града.
Јевреје се редом наредили,
да дизају Тодорово благо.
Ал’ љуба им вако проговара: 165
„Чујте мене, ви вере Јевреје,
причекајте још за мало време,
биче среча, Тодор да ми дојде."
Ал’ Јевреје овако говоре:
„Неје дош’о нит че да ти дојде, 170
веч отварај порте шимширове,
да дизамо Тодорово благо."
Ал’ се љуба качи на диване,
па отвори тија јасни пенџер,
па разапе тог белог барјака, 175
ветар дува те се барјак ниша.
Анђелина овако говори:
„Чујте мене, ви вере Јевреје,
не ли дува ветар и код вама?"
А Јевреје овако говоре: 180
„Нема ветар нити че га буде;
веч отварај порте шнмширове,
да дизамо Тодорово благо."
Зададе се Тодоре везире,
зададе се низ поље широко. 185
Од коња му т'вне магле иду,
од копита тај јасни огањ.
Кад пристиже Тодоре везире,
на Јевреје овако говори:
„Чујте мене, ви вере Јевреје, 190
причекајте још за мало време,
да ви дајем Тодорово благо."
Т'г истрже три струке камџије,
на три струке три оке олова.
Како си је лако измашио, 195
на Јевреје главу покинуо.
Главе лете уз ведрого неба,
кад се врате, у земљу улате.
Па повика Тодоре везире:
„Чујеш мене, љубо Анђелино, 200
ја отварај порте шимширове,
па привани мога коња дору,
па пошетај по своје дворове,
па уведи у (х)ладне јарове."
Он се качи горе на диване, 205
па си седе у позлатне совре,
вино пије, па му ништа није.
Док се мало Тодор одморио,
па говори љуби Анђелини:
„Ајде д’имо мије да дизамо, 210
да дизамо то јеврејско благо,
мене благо, а њим’ како драго."

Од Мила гајдара
из Нове Мале преписах.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Етнолошка грађа и расправе: из Лужнице и Нишаве, Владимир М. Николић, [Београд] : Српска краљевска академија, 1910., стр. 362-366.